Vladan Radača

BEOGRAD – Vladan Radača bio je jedan od najboljih u jugoslovenskom fudbalu tokom osamdesetih godina prošlog veka. Kao golman dao je puni doprinos ulasku Rada u Prvu saveznu ligu. Stigao je i do državnog tima, gde nije često branio, a kada je dobijao poverenje – nikad ga nije izneverio“

Opet smo prednost dali golmanu, možda i zato što je njima najčešće i najteže. Stavljeni su na brojna iskušenja , pa sredine nema: ili si izvanredan i junak ili niko i ništa. Vladan Radača bio je takav da se njegove bravure pamte. Da su mogli, navijači Rada bi ga do neba dizali. Doduše, zvezde sjajne i jesu visoko.

Uradio je mnogo za fudbalski sport, bio izvrsni čuvar mreže, kasnije fudbalski trener, pedagog i pregalac.

„Veliko mi je zadovoljstvo da mogu razgovarati za vaše čitaoce i da će još jednom čuti za mene, setiti se mene mnogi ljubitelji fudbalskog sporta iz jednog predivnog vremena“, započeo je razgovor Radača.

Rođen je u Svilajncu 15.jula 1955.godine. Odlazio je iz rodnog grada i vraćao se  i ma gde da je bio Svilajnac je ostao u srcu i duši.

„I danas je tako. Uvek je Svilajnac na prvom mestu. U momentima kada sam kao trener ostajao bez kluba, utehu sam pronalazio u krugu svoje porodice u svom gradu, voljenom Svilajncu“, priznaje odlični golman.

Počeo je lepu golmansku karijeru u Radničkom iz Svilajnca, pa bio u Radničkom iz Kragujevca, pa u Boru, pa u Radničkom iz Pirota, potom sledi Priština, Trepča, Rad, sarajevski Željezničar i onda četiri sezone u turskom Samsunsporu. Sa „građevinarima“ je stigao do Prve savezne lige Jugoslavije u leto 1987.godine. Tih šest godina provedenih na „Banjici“ prepuno je uspomena i detalja koje bi vredelo podeliti sa svima.

„To je nešto najlepše što sam mogao da doživim, nakon nastupa za olimpjsku, amatersku i A reprezentaciju Jugoslavije. Ja sam u Rad došao iz Majdanpeka i sada sam zahvalan svom treneru i preporukama Cige Đorđevića. Često se govori da sam bio u Radničkom iz Pirota, ali tamo nikad nisam bio. Što se Rada tiče, svaka godina je bila predivna, lepša od lepše. Branio sam za amatersku, olimpijsku i A reprezentaciju Jugoslavije. Ja sam sve to uspeo i postigao kao golman jednog kluba, svog Rada“, nastavlja Vladan Radača.

Pre nego je gradio inostrani deo karijere, ovaj golman se zaustavio na  „Grbavici“. Obukao je dres Željezničara, a ne, recimo, nekog od članova „velike četvorke“. Jer, mnogi su verovali da mu je tamo mesto.

„Kada sam bio na vrhuncu svoje karijere ispao je jedan nesporazum. Nisam se snašao, ali izvan terena. Izgubio sam pola sezone, nisam otišao na OI, sve se izgubilo za tih šest meseci. Onda se pojavio Ivica Osim koji me je poznavao, hteo mi je da pomogne, nisam imao poraz u dresu reprezentacije, došao sam u Željezničar. Imao sam nesporazum sa njihovim trenerom i imao sam samo dva nastupa, a poslednji u dresu ’Želje’ na Banjici protiv mog Rada“, priseća se Radača.

Odnekud kao da dopire glas umetnika lepe reči, Marka Markovića: Engleska – Jugoslavija 4:0. U istoriji našeg fudbala , koliko možemo da se setimo bar u ovom trenutku, nikada nije reprezentacija doživela teže trenutke. Nikada nam senije dogodilo ovako nešto. Nikada nas neko tako ubedljivo nije pregazio, a toliko smo želeli, toliko smo očekivali od ove utakmice…

 Bila je sreda, 11-og novembarskog dana godine 87-e, veka prošlog. Stadion Crvene zvezde, pred 70 hiljada gledalaca i po kiši, Englezi su u 24.minutu vodili sa 4:0. Onda je sa 32.godine Radača zamenio indisponiranog Maura Ravnića i izranjavana mreža gola Jugoslavije više se nije tresla. Mirovala je zahvaljujući Vladanu Radači koji je bio neuporedivo najbolji pojedinac u jugoslovenskoj družini.

„To je događaj koji se ne može zaboraviti. Interesantan je način na koji sam ja stao na gol. Bili smo u karantinu u Surčinu i bila je u jednom listu anketa trenera prvoligaških klubova. Svi su bili za to da ja ne branim. Kada smo gubili, na poluvremenu sam sačekao Šiltona da od njega uzmem dres. U onoj gužvi, okružen skupljačima lopti, nisam ni video da ja trebam stati na gol. Na klupi mi je pomogao Ljuba Radanović da se spremim. Na terenu tri delioca pravde, 11 Engleza i 10 igrača Jugoslavije, golmana nigde nema. Onda sam ja bez zagrevanja ušao, zamahnuo rukama tri puta. Kako sam stao na gol, tako je sudija Votro dao znak za nastavak utakmice. Prvu loptu sam ispustio, a kasnije sam branio bez greške. Uostalom, sve ste vi to lepo rekli“, u dahu govori Radača.

Eks – yu prostori kao da su deficitarni vrhunskim čuvarima mreže. Kao da se ne radi dovoljno i kvalitetno sa golmanima, pa da imamo ponovo najsjajnije bisere među stativama.

„Mislim da se mnogo toga promenilo vezano za ulogu golmana. Igra se brže sa ovim da se ne hvata lopta kod povratka od saigrača. Promenili su se golmani, jer su se promenili treneri. Mahom su to mladi ljudi. Televizija i sva čudesa sa mobilnim telefonima svako gleda nečije treninge i hoće da veruje da i on može isto raditi. Totalno je ludilo. Špaga u hokeju je prisutna, ali to se ne može preneti na fudbal. Nismo subjektivni, slažemo se da se sve više radi tako kako bi bilo što više golova, a oni popularizuju fudbal“, nastavlja Radača

On je kao trener golmana radio u više klubova, među kojim su Rad, Sartid, niški Radnički, Crvena zvezda, subotički Spartak, pa Aris, Kastorija, Etnikos, ali i Omladinska reprezentacija SR Jugoslavije. Sada je u najboljim godinama. Za imena poput njega trebalo bi da ima mesta u Partizanu, Zvezdi, u FS Srbije…

„Još se nadam. Imao sam lepu epizodu u inostranstvu sa Zoranom Filipovićem sa kojim sam bio i u Zvezdi. Bili smo u stručnom štabu Libije, ali korona je završila našu epizodu tamo. Draga mi je uspomena da sam bio u mladoj reprezentaciji Jugoslavije kod Milovana Đorića. Sačekao sam ga i pozvao sam ga u kafić na Zlatiboru i rekao mu: ’Bata Đoro, nemam nikakve vezice, bez posla sam. Da li bi Vi da me uzmete za trenera golmana mlade reprezentacije Jugoslavije?’ Uzeo me je, priznao je da ga niko tako iskreno nije pitao, održao je reč i hvala mu na tome“, priseća se Radača.

Braća Vujović, Baljić, Katanec, Janković, Hadžibegić, Stojković, Mlinarić, Baždarević…, asovi su koji su sa njim podelili njegov debi za Jugoslaviju. Neka prijateljstva su potrajala, posebno sa onim asovima koji su Radu doneli status prvoligaša u vreme kada je to značilo nešto.

„Sa Radovcima se čujem i vidim. Obično 12.decembra na rođendan Rada se sastanemo. Viđamo se nas četiri, pet. Što se tiče reprezentacije, cimer  mi je bio Zoran Vulić i ostao sam u kontaktu. Izdvojio bih i Zorana Simovića i još neke golmane sa kojim sam često u kontaktu“, nastavlja.

 FK Rad osnovan je 1958.godine. Njegova najzlatnija generacija su Vladan Radača, Dušan Ajder, Zoran Jevtović, Radenko Lajić, Goran Ivanović, Ivan Jovanović, Bogdan Korak, Duško Milinković itd. Kada je klupski fudbal u pitanju, Zvezdi i Partizanu nasmejalo se evropsko fudbalsko proleće, u Republici Srpskoj i u BiH situacija je drugačija. Čini se da bi kvalitetniji nacionalni šampionati doneli veće učinke klubovima na međunarodnoj sportskoj sceni.

„Mi možemo o tome da pričamo na široko, sve je to tačno. Kada sada mladićima pričam da sam dugo branio u 2.ligi Jugoslavije, oni se smeju. Ne mogu da shvate kakve su to jake lige bile. Igrači sa 27 ili 28 godina, mladi su retko dobijali šansu. Po uzoru na ABA ligu u košarci, u fudbalu bi dobili jaču konkurenciju, zavidan kvalitet. Treba razmišljati u tom pravcu“, poručio je Radača.

Dragan Piksi Stojković ostvario je ono u šta je verovao od prvog dana, Srbija se plasirala u Katar i šta se može očekivati od Mondijala naredne godine?

„To je velika stvar, ogroman uspeh plasirati se. To samo govori o znanju i stručnosti Piksija Stojkovića. Eto, Portugalija i Italija odlučuju ko ne može u Katar. Mislim da naša reprezentacija, da može biti Jugoslavija, sa ovakvim selektorom, igrali bi u finalu. Mnogi sportisti su otišli visoko danas, ali da je ostala Jugoslavija teže bi se afirmisali, veći prostor iziskuje više rada i dokazivanja. Piksiju čestitam i želim dosta uspeha u Kataru“, poželeo je Radača.

Šta reći na kraju, veliko hvala velikom golmanu.

„Pozdravljam sve vaše čitaoce. Ovo mi je predstavljalo ogromno zadovoljstvo. Hoću da pozdravim sve svoje poznanike, prijatelje, fudbalere mog vremena, pa i one koji su ’bušili’ moju mrežu i davali mi golove. Svima želim dobro zdravlje i uspeh u 2022.godini“, zaključio je Vladan Radača.

Nekada je važilo pravilo da je dobar golman – pola tima! Kao da je Vladan Radača to pravilo ispisivao po svojim bravurama, paradama, intervencijama.

Slovima zlatnim…