Onamo – amo, kroz granje i nebo, legenda je rođena, u slavu bratstva, fudbala i ljudi – Dragan Džajić postao je nacionale, kao niko drugi.

Tako je odlučio čovek, ne samo fudbala, nošen i razumom i srcem da je „DŽaja“ potreban ljudima, a drag kao novorođenče; imaju osećaji koji nikad ne varaju!

Eto, tako, i nikako drugačije.

Eho je stigao preko Urugvaja, Argentine, Brazila, potom Pariza, Londona i Rima… sve do Beograda, Uba i Banja Luke; dug je bio put, dug, dug, dug…

Lete sećanja, nisu krilo gavrana već labuda i orla na susrete s Draganom DŽajićem, a mere se već decenijama i decenijama.

Igrala Zvezda u Banja Luci protiv Borca, godina 1970., celi grad hoće na Gradski stadion, više od 20.000 ljudi zbilo se na tribinama Borčeve lepotice. Moj drug Bogdan i ja, licem u lice sa Draganom DŽajićem koji se probija kroz masu sveta, svi bi da ga dotaknu, a on kaže:

„Hvala vam do neba na svemu ovome što ste nam ovde priuštili!“

Mnogo, mnogo, mnogo godina kasnije, čini mi se da je bilo u onom lepom restoranu na Košutnjaku, rekao mi je ovo:

„S početka sedamdesetih godina, Zvezda bila u zamahu, igrali smo pred prepunim stadionom protiv Borca u Banja Luci. Vodili smo 1:0, a minut – dva pre kraja Borac je izjednačio. Pogrešila je naša odbrana. Ljutito sam šutnuo loptu preko celog terena. Miljan mi je rekao:

’Nemoj to da radiš, ovo je grad sporta i fudbala, ovde te svi poštuju i cene. Zameriće ti što nisi veliki u trenutku kad ti je teško. Banja Luka se mora poštovati, Borac takođe…’ Odjurio sam po loptu i doneo je na centar. Imam utisak da niko to nije ni primetio. Ali sve ovo govori kako su Borac i Banja Luka doživljavali Crvenu zvezdu…“

Miholjsko leto pokazivalo je, retko gde kao u Beogradu, svoje pravo lice, posvuda raspoloženi ljudi, tamo u parku deca se razigrala, a Dragan Džajić u društvu prijatelja Mome prvi put priča o 5.februaru 2008.koji mu je iz temelja promenio život.

„Možda će ovo biti moja najteža bitka života čista kao sunce, pobediću ne samo zbog sebe, već zbog svih DŽajića, zbog moje Zvezde, zbog naše Srbije…“

Dok zbori zagleda u požutele krošnje hrastova, kucka prstima po stolu, Momo odsutno kašljuca, meni je ostala cigareta, žari, ona je nebo.

Doće kasnije dan koji će sve ono, o čemu se usudio da piše niko drugi nego Sportski žurnal, pokazati kao istina.

Nijedan naš susret nije mogao da prođe bez sećanja na Ub i otvorena duša prema svemu i svačemu u Beogradu:

„Ništa nije lepše od detinjstva, tako ja i danas doživljavam svoje odrastanje na Ubu, a niko nije tako gord i ponosan kao Beograd. Niko nikad neće biti tako i toliko dostojanstven kao Zvezda. To su odrednice mog života, zajedno sa mojom porodicom suprugom Brankom, kćerkama Sanjom i Draganom, unučadima Lukom, Ognjenom,Vidom…“

Miljan Miljanić ostavio je traga u „DŽajinom“ životu…

„Miljan je najbolji trener kojeg sam kroz svoju karijeru sreo. Sve je znao kad je reč o fudbalu i ljudima koji mu pripadaju. Bio je nepogrešiv u ocenama i procenama. Stvorio je Zvezdu koju je tada znala cela Evropa, od imena do prezimena: Ratomir Dujković, Milovan Đorić, Živorad Jevtić, Miroslav Pavlović, Kiril Dojčinovski, Branko Klenkovski, Zoran Antonijević, Stevan Ostojić, Vojin Lazarević, Jovan Aćimović i ja, uz one koji su pristizali i izrasli takođe u asove: Stanislav Karasi, Slobodan Janković, Zoran Filipović, Vladimir Petrović, Dule Savić… Svi mi, na posredan i neposredan način, bilo smo Čičino delo…“

O, da… Dubok uzdah:

„Nikad nisam prežalio što zajedno sa njim nisam otišao u Real, ali svima sam sve oprostio. Pamtim i danas da sam kao gost igrao za Real na oproštaju legendarnog Franciska Genta, on mi je predao i svoj dres, bio je to i znak da ću ga ja zameniti na levoj strani, ispraćajući me iz Madrida to mi je i rekao… Šta se kasnije dogodilo, sam Bog zna, imaju u životu i snovi koji se nikad ne ostvare…“

Brojni veliki i svetski asovi uvrstili su ga u svoj idealan tim, čuven kao „reprezentacija sveta“…

„Ponosan sam da su to učinili Lav Jašin, Đančito Faketi, Ferenc Puškaš, Euzebio…koji su obeležili istoriju fudbala, bili simboli ove prelepe igre. To je jačalo i moj ugled, ali i ugled Zvezde, Beograda, Jugoslavije, Srbije…Sve ovo rečeno dalo je i poseban pečat mom fudbalskom trajanju od gotovo 60 godina.“

Poslednji utisci su uvek najjači, o izboru u Južnoj Americi, kad je uvršten u idealan tim Evrope…

„Kad sam ujutro u Žurnalu, kojim mi počinje dan, pročitao da sam uvršten u idealan tim Evrope bio sam, istovremeno, iznenađen i radostan. Pogledajte to društvo Bekenbauer, Krojf, Miler, Brajtner…fudbalske gromade. Isti dan sam se uverio da je ta vest imala ogroman odjek, zvali su me brojni prijatelji i čestitali, odjek je bio i u javnosti, iz Banja Luke su mi javili da je ta vest dočekana sa velikim oduševljenjem, isto i u mom rodnom Ubu, objavili su je i u Hrvatskoj, Sjevernoj Makedoniji, Crnoj Gori. Hvala svima!“

Tamo neke godine, noć se nečujno spuštala nad Beogradom. Moje ga oči nisu videle bezmalo dve godine, a taj grad, Beograd, nosim u srcu iako nikad ne mogu da objasnim tu strast na pravi način. Ne kažu li ljudi, da  kad ih počnu sustizati godine, taj se osećaj zove – ljubav. Govorim to i Draganu DŽajiću, a njegovo lice se razvuklo u širok osmeh:

„Kažem isto, ali malo drugačije, ko Beograd nije voleo i ne zna šta je – prava ljubav!“

Mene je čekao put za Banja Luku…

NIKO NIJE ISPRED ZVEZDE

Šta se danas dešava u Crvenoj zvezdi? DŽaja, mrtav – hladan, kaže:

„Zvezda je gromada. Niko i ništa, bar mene što se tiče, ne može sa njom da se poredi, a pogotovo da bude iznad nje, ma ko da bio, i ma kako se zvao…Postižemo gotovo istorijske uspehe, igramo u Evropi i branimo čast i Beograda i Srbije, ponovo smo cenjeni i poštovani u velikom fudbalskom svetu, sve drugo su male ili velike trzavice koje nosi život, sve se to susreće tamo gde su visoko kreativni ljudi. Zvezda je Zvezda, simbol i institucija, tako je bilo, tako će i ostati…“

EVROPA I SVET

Dragan Džajić bio je jedan od predvodnika, ako ne i ključni, one Zvezde koja je osvojila Evropu i svet:

„Na taj uspeh, svi koji pripadaju Zvezdi, ponosni su do neba, to je najlepša kruna napora, talentovanosti i umeća svih Zvezdinih generacija od one koju je predvodio Rajko Mitić, Dragoslav Šekularac, moja malenkost , Pižon Petrović i Dragan Stojković Piksi… Od njenih tvoraca, na čelu sa Acom Obradovićem i Slobodanom Ćosićem, kasnije Nikolom Bugarčićem i brojnim, brojnim drugim zaljubljenicima u Zvezdu!“

BANJA LUKA I ŠKOLA FUDBALA „DŽAJA“

Na samom početku bh.stradalništva, u Banjaluci je utemeljena Škola fudbala „DŽaja“. Već su se vodile bitke za „Koridor“. Jedini prolaz do Srbije i Beograda. Na promociji Škole kroz isti taj „Koridor“, Dragan Džajić je, putujući gotovo 10 časova, stigao u Banjaluku na zvaničnu njenu promociju. Deca su sportsku dvoranu “Borik“ ispunili do poslednje stolice. Uz njih su samo majke, očevi su već bili na frontu i ratištima. Kad je Džajić kročio u dvoranu, činilo se da se sve od stropa do patosa trese od frenetičnih aplauza i ovacija.

Mnogi od tih dečaka izrasli su kasnije u odlične fudbalere, igrajući u Borcu, neki u BSK-u, Naprijedu i Željezničaru, bilo je i onih koji su postali internacionalci i reprezentativci, a oni koji nisu uspeli da naprave karijere, ostali su u fudbalu kao istinski sportski pregaoci, poput Vice Zeljkovića, danas predsednika Fudbalskog saveza Republike Srpske i FS BiH, znan i poštovan i u UEF-a i u FIFA, a s Borcem je osvojio šampionsku titulu i igrao utakmice u evropskim kupovima. Škola je nedavno obeležila 30 godina, a svim učesnicima svečane akademije Dragan Džajić se linkom obratio iz Beograda, prigodnim govorom, koji je pratio aplauz sličan onom pre tri decenije u SD“Borik“. Časni ljudi pamte svako dobro.