SPLIT – Jedno od najzvučnijih imena splitskog Hajduka Dražen Mužinić na „Poljudu“ se radovao osvajanju četiri prvenstva i pet trofeja pobednika Kupa Jugoslavije. Ipak, u medijima se više pojavljivao u periodu kada se verovalo da izbegava da ode na odsluženje vojnog roka. On tvrdi da zbog svega toga nije pružio partije kakve su se očekivale dok je bio u Engleskoj.

Pripadao je generaciji Hajduka koja možda nije bila najbolja, ali najtrofejnija svakako. Od 1971.godine čitavu deceniju Splićani su dominirali fudbalskom Jugoslavijom.

Mešković, Peruzović, Šurjak, Mužinić, Jerković, Oblak, Krstičević… samo su neka od imena koja su „bile“ vodila od pobede do slavlja. Draženu Mužiniću Hajduk je zarobio srce, a, opet, Hajduk se uselio u njegovo. Od tada, dakle, više od  pola veka, dva srca skladno kucaju. I onda kada se najbolje ne razumeju.

Naš gost je Dražen Mužinić, zlatni as splitskog Hajduka i reprezentacije Jugoslavije tokom sedamdesetih godina prošlog veka.

„Dobar dan svima. Pozdravljam sve čitaoce, a posebno moje prijatelje i sve ljude dobre volje“, prvo je što je izustio na početku razgovora.

Svakog 25.januara njemu je rođendan, sada i jubilarni, sedamdeseti. Lepih uspomena i teških sećanja sjatilo se u tih sedam decenija.

„Tako je, tako je. Bilo je dobrih i loših. Pamtimo samo one dobre, a loše ćemo izbrisati“, predlaže Mužinić.

Dražen Mužinić, vezni fudbaler, pouzdan i u defanzivnim zadacima, sa svojim Hajdukom osovjio je četiri titule i pet trofeja pobednika Kupa Jugoslavije.

„Prvi je uvek najdraži i najslađi. Došao je nakon 16 ili 17 godina. Bilo je prelepo i u kup takmičenju, pet trofeja u Beogradu. Svaki trofej bio je poseban. Split je ’lud’ grad i možete pretpostaviti šta je sve bilo. Pod vođstvom trenera Tomislava Ivića i predsednika Tita Kirigina krenule su serije Hajdukovih slavlja i trofeja. Najzaslužniji su za sve postignuto“, kaže Mužinić.

U leto 1976.godine poslednje kolo šampionata odigrali su na Karaburmi nerešeno 1:1 sa OFK Beogradom. Partizan je slavio kod Olimpije u Ljubljani i postao šampion Jugoslavije, a Splićani su ga u Beogradu isprašili sa 6:1. Negde je pisalo da  nikada Dražen Mužinić nije prežalio što i tada nije postao najbolji klub te zemlje.

„Ha – ha – ha – ha – ha… Mi smo bili sigurni da ćemo biti prvaci. Pogotovo posle našeg trijumfa nad Partizanom u Beogradu od 6:1. Međutim, dogodila se famozna utakmica u Ljubljani, sudio je Maksimović. Njega sanjam i danas. Partizan je postigao pogodak u 97.ili 98.minutu. Ipak, sami smo krivi. Odigrali smo na Karaburmi 1:1, a Pero Borota pravio je čuda na golu. Da smo mu zatresli mrežu, ne bi Partizanu ništa značila pomoć sudije Maksimovića. Mi završimo 1:1 i na centru terena čekamo kraj u Ljubljani, a kraja nema, pa nema. Kada se završilo kako se završilo bila je tuga velika u našim srcima. Voleo bih da smo i pet titula osvojili, kao što smo pet kupova uzeli. To u Hajduku niko nije uspeo ostvariti, a moja generacija bila je na pragu takvog uspeha“, priseća se Mužinić.

Imali su sjajan tim, lepo su se častili i u Evropi, ali ostaje žal što nisu eliminisali Sent Etjen i Hamburger, a nisu bili toliko daleko od cilja.

„To su crne tačke u mojoj karijeri. I utakmica protiv PSV, gde smo ih nadigrali, a sudija iz Beča nas je iskasapio. U Hamburgu smo igrali na minus dvadeset stepeni, gol su dali nakon faula nad mladim golmanom Pudarom. Toliko su ga povredili da su mu i krv pustili. U Splitu smo veliki Hamburg koji je igrao finale Lige šampiona zabili u mišiju rupu. Dva puta su prešli centar i dva gola dali. Mi smo ih pobedili, ali smo ispali. Veliki Sent Etjen dobili smo u Splitu sa 4:1. U revanšu u 71.minutu bilo je 1:1, izjednačili smo, pa je nestalo električne energije. Ostanemo na terenu, oni odu u svlačionicu i nakon 20 minuta izašla je na teren zver u ljudskom telu. Dobili su nas u produžecima sa 5:1. Par godina kasnije u Nici, gde sam bio kod Josipa Škije Katalinskog, sreo sam Ivana Ćurkovića. Igrali su pod dopingom, ali nama je to teško bilo dokazati. To sam tada rekao i Ćurkoviću. Hajduk tada u Evropi ništa nije značio. Respekt smo imali tek kada smo svoje utakmice sa Plinare premestili na poljudsku lepoticu. Evropa je tada shvatila da nismo repa bez korena“, obrazlaže Mužinić.

Hajduk mu je osvojio srce, a malo je poznato da u redove „bilih“ ne bi stupio da se nije oslobodio „asa“ iz engleskog.

„Bila je školska selekcija. Imali smo trenera Voju Kačića koji je obilazio ta prvenstva škola u Splitu. Nastupila su najtalentovanija deca, osnovci. Tu je zapazio Šurjaka, mene i još par dečaka. Pozvao nas je u Hajduk. Nisam celu noć oka sklopio od sreće. Sutra otac ne da ići dok ne ispravim jedinicu iz Engleskog. Rekao je da kada se oslobodim ’asa’ mogu ići. To sam rešio za dva dana i otac me pustio treći dan da odem u Hajduk i tako je sve krenulo“, priseća se Dražen Mužinić tih dana.

Tomislav Ivić bio je čovek trofeja, ispred svog vremena i kada je fudbal u pitanju on je živeo u budućnosti. Draženov biološki otac je Vlado, ali često je  znao reći da mu je Ivić drugi otac. Prosta mu bila i ona ćuška sa Kvarnerske rivijere.

„S tim čovekom prošao sam sve u omladinskoj školi, kasnije osvojio prvenstva i kupove. On je bio veliki trener. On je bio veliki pedagog. Bio sam već prvotimac Hajduka kada je Šurjaka i mene pozvao da za juniore na Kvarnerskoj rivijeri igramo završnicu. Dobili smo Lacio sa 2:0, ali Italijani uvek prgavi i mene su isključili. Otuda ta ćuška.Uveče je komisija, uz pomoć pokojnog Jere Burazera, skinula suspenziju. U finalu smo dobili Dinamo sa 6:0. Taj turnir okupljao je najjače ekipe iz cele Evrope u juniorskoj konkurenciji. Inače, ja sam sa Ivićem bio do smrti. Dok sam radio u Hajduku, Ivić je dolazio kod mene u kancelariju. Bilo koju temu da otvorimo on je odmah prelazio na fudbal. Bio je preteča današnjeg fudbala, forsirao je presing igru , presing na čoveka, presing na loptu. To danas zagovaraju najveći klubovi. Nisam sreo većeg trenera od Tomislava Ivića“, priznaje Mužinić.

Ima 32 nastupa za najbolji tim reprezentacije Jugoslavije, a postigao je pogodak protiv Rumunije u Bukureštu, novembra 1977., pobedili su sa 6:4 u čudnoj utakmici kvalifikacija za Mundijal u Argentini. Imao je lep učinak u državnom timu u nekim lepim, srećnijim i setnim vremenima. Čak je igrao na otvaranju SP u Nemačkoj 1974.protiv Brazila, trebali su ga dobiti, bilo je 0:0.

„To su bili lepi dani. Za Hajduk sam debitovao u Zenici protiv Čelika, na Blatuši, 1970.godine, a u istom gradu na Bilinom polju upisao sam svoj debi za reprezentaciju Jugoslavije protiv Sovetskog Saveza. A otvaranje SP protiv Brazila bilo je nešto veličanstveno. Bili smo svesni da nas gleda cela zemaljska kugla. U toj utakmici nadigrali smo tim Brazila, ali nismo uspeli pobediti. Imali smo peh i na EP u Beogradu kada smo vodili protiv Nemačke sa 2:0, pa na produžetke izgubili sa 4:2. Selektor je bio Ante Biće Mladinić. Takođe je bio veliki trener, ali njega smatram krivcem što nismo savladali Nemce. Nije u drugom poluvremenu promenio taktiku, pa su tri ’beštije’ Nemačke selekcije zaustavile nas. Niko ih nije razbio kao mi u prvom poluvremenu te utakmice. Žao mi je što tada nismo postali prvaci Evrope, a bili bi da smo samo dobili Nemce. To je fudbal“ , priča Mužinić.

Iz Hajduka je prešao u Norič Siti u vreme kada je BBC javio da je za njim potera, da je pobegao od služenja vojnog roka. Ivica Šurjak je završio u Ljubljani u vojničkom stroju, a on je sudskim putem dokazivao da ne treba služiti tadašnjoj domovini. I prašina oko svega toga napokon se slegla.

„Bio sam oslobođen vojske na osnovu bloka desne strane srca. U slučaju proširenog sportskog srca, oslobađalo se vojske. Dva puta sam prošao reviziju i dva puta oslobođen sam služenja vojnog roka. I Šurjak je bio oslobođen, ali novinari ili neko treći izvršili su pritisak i njega su pozvali. General Ljubičić obećao je Titu Kiriginu da će ga nakon sedam ili petnaest dana vratiti iz Ljubljane, ali to se nije dogodilo. I Šurjak tu ima teške dane. Ja sam imao sve papire, pa sam mogao da pređem u Englesku i potpisao sam ugovor. Odem u Split da pokupim stvari, ali tamo me odmah pozovu u vojni odsek. Pokupio sam porodicu i preko Trsta i Italije odem u Englesku. Tamo sam se u Ambasadi izgovorio svašta. BBC je javio da sam neprijatelj svoje zemlje, ali kasnije je rečeno da je to sve greška. Nisam mogao doći u Split, pa sam išao u Nicu kod Katalinskog i Bjekovića, Nica me podsećala na Split. Nakon dve godine otišao sam u svoj voljeni grad. Tamo mi je rečeno da su mi sve namestili neki zločesti ljudi, neki Srbi. Jesu bili zločesti ljudi, ali nisu Srbi, nego Hrvati. Znam ko je, ali nisam osvetoljubiv i opraštam svima. Dokazao sam svoju nevinost, ali duša me boli što sam psihički bio utučen, pa nisam Englezima opravdao njihov najveći transfer u Norič Sitiju“, pojašnjava Mužinić.

Hajduk mu je za sva vremena ščepao srce, ali je više puta to njegovo srce seckao na sitne komadiće. Dva-tri puta je dolazio i odlazio iz kluba koji toliko voli.

„Istina je to. Na jedan jako nekorektan način otišao sam iz Hajduka. Ne znam ko taj klub vodi. Ja sam bio za to da , ako Hajduk ide u privatizaciju, da ga preuzme neko na kome će se moći da iskali bes. Oni su doveli dinamovca Kosa iz Osijeka da očisti sve što je bilo Hajdukovo. Kako sam bio sinonim Hajduka i veterana njegovih, našao sam se prvi na udaru. Poslao sam ga gde mu je mesto, otišao u penziju i zakleo da neću nogom kročiti na Poljud dok se stanje ne promeni. Iz medija pratim stanje u voljenom klubu, uzmem kućnog ljubimca i idem u šetnju. Imam i zdravstvene probleme. Srce su mi toliko izranjavali, ne mogu im i život dati. Ne dam“, ogorčen je on.

Dražen Mužinić, svako zna o kome se radi. A zašto i nadimak „Frfa“?

„I to je interesantno. Deda od Marija iz Hamburga, moj saigrač iz mlađih selekcija, Mario Vušković je bio. Deda mu je bio sekretar Hajduka tokom šezdesetih godina prošlog veka. Bio sam živac, Mario je nagazio meni na nogu, ja ga malo protresem, a ovaj kaže da sam Frfa. On je kasnije poginuo u saobraćajnoj nesreći. Ne znam ko je bio Frfa: pijanac, drogeraš, budala, pametnjaković, genijalac…? Nikada nisam uspeo saznati ko je bio Frfa, ali ja to ostadoh sve do danas, nema veze“, zaključio je Dražen Mužinić Frfa.

Hajduk i Dražen Mužinić u njemu bili su u jednom periodu i u jednoj zemlji, u fudbalskom pogledu sve što čoveka okružuje, ili mu se čini. Kakve rezultate Hajduk danas pruža, onaj Frfin liči na san u snu, a Dražen Mužinić ostaje da traje u životno – sportskoj priči, u svim vremenima.

I u svakoj istini…

Dražen Mužinić