Pantelija Matavulj

Još jedan bard novinarstva u Republici Srpskoj zauvek nas je napustio. U subotu, 11. februara, u 73. godini, posle duge i teške bolesti, preminuo je Pantelija Matavulj Panta, dugogodišnji novinar i urednik u “Glasu Srpske”. Imao je vedar i duhovit karakter ostavio je neizbrisiv trag u životima mnogih generacija novinara, pogotovo je bio naklonjen mlađim kolegama kojima je pomagao kada im god “zapne”.

Pantu sam upoznao u jesen 1996. godine s prvim danima mog pripravničkog staža u tada jedinom dnevnom listu Republike Srpske. Bio je šef deska, desna ruka Gordanu Matraku, glavnom i odgovornom uredniku “Glasa srpskog” (tako se list tada zvao) i njegovom zameniku Rajku Radovanoviću. “Na prvu” strog i namrgođen dasa, a kada ga bolje upoznaš, kako je voleo da kaže “dok se pojede vreća soli”, kao slavuj na grani.
Bio je u ekipi sjajnih i iskusnih poslenika pisane reči koju su, između ostalih, sačinjavali: Nada Puvačić, Radmila Kulundžija, Gojko Dakić, Anđelko Anušić, Vukan Dubočanin, Ratko Marić Deda, Mišo Milinović, kasnije Luka Radoja, Radenko Kuprešak, Goran Barać… U tom timu bili su još Rastko Ostojić Rale i Milenko Šukalo Šuki, fotoreporteri, Goran Dujaković Feniks karikaturista…
Moji prvi redakcijski zadaci bili su silazak u desk i “skidanje” vesti sa Tanjuga, te fotografija s Rojtersa. Jedno jutro, dok smo se tek okupljali u redakciji, a kafa još nije zamirisala kod kuvarice Slave Bojanić, “sletio” sam sprat niže da izbegnem gužvu i odradim posao. Panta je već bio u desku, sklanjao sa stolova papire od prethodne večeri i prelistavao najnoviji broj za analazu na kolegiju. 
-Jesi li ti jedan od novih u sportskoj? Čuo sam da vas je oglas nakupio koliko ti volja - upitao me je Panta.
-Jesam – odgovorio sam.
-A kako se zoveš?
-Slavko Basara.
-Ti Slavko Basara. Ne može biti. Ja sam te drugačije zamišljao po imenu i prezimenu. Grmalja od dva metra visine, najmanje 100 kila teškog, kad ono ispred mene šilježe!
Obojica smo se nasmejali, a Panta je dodao:
-Kad kažeš Slavko Basara to su puna usta, očekuješ, diva, ljudeskaru… Ti čestito nisi ni brijač upotrebio!
Stalno je dolazio u sportsku redakciju da s nama komentariše rezultate. Uvek je pričao kroz osmeh, a kada bi neko od mlađih kolega počeo da “pametuje” i objašnjava Panti razloge sportskih uspeha i neuspeha, često je znao da odgovori:
-Ma šta ti pričaš, kad u sportu i redakciji još nisi spojio dva “kišna petka”?!
Na Pantu se nikad nikonije mogao da naljuti. A i kako bi kada nikome zlo mislio nije, svima rad da pomogne, ali je život bio nefer prema njemu. Pa i ljudi, mnoge kolege… Zauvek će mi ostati njegova pozdravna rečenica kada dođe u sportsku:
-Bajo moj, šta se radi? I nakon toga sledi obavezno pitanje meni: šta bi ono sinoć sa Partizanom?
Bio je navijač Crvene zvezde i reprezentacije u svim sportovima. Kad god je bila neka važna utakmica: fudbalska, košarkaška, vaterpolo, odbojkaška, rukometna… dolazio je da je gleda sa “sportistima”. 
-Bajo moj, ovi moji sa deska nemaju sluha za sport, to ih ne interesuje – govorio nam je.
Pantelija Matavulj je rođen na Blagovesti, 7. aprila 1950. godine u Grbavcima kod Gornjih Podgradaca. Često nam je pričao anegdote potkozarskih krajeva stradalih u Drugom svetskom ratu. Tako je jedne prilike ispričao:
-Kad dođe jesen, moji seljaci u Podgradcima uglavnom su se okupljale ispred zadruge i pile rakiju i pivo. Njihove žene dođu da ih traže, počnu da ih grde i kritikuju: “treba ovo, treba ono, nema ovoga u kući, smrznućemo se, a drva nisu usečena...” Kad žene odu obavezno se naruči još jedna tura, a lole zapevaju: “Oj Kozaro priđi bliže ‘vamo, da mi sebi drva nacepamo!” 
Panta je u redakciju “Glasa” zakoračio prvi put u jesen 1975. godine i do penzionisanja prošao je kroz gotovo sve rubrike, a u šali je znao reći da je iskvario rukopis hvatajući beleške dok su razni direktori govorili “k'o iz puške”. Često je u vremenu kada rokovi pritišću novinare i urednike, s rukama na leđima i blagim osmehom na licu, šetao s jednog na drugi kraj redakcije i, u šaljivom tonu, kolegama dobacivao: “Situacija se usložnjava”.
Gotovo u svakoj prilici je imao šeretsku doskočicu, pomagao kolegama, “u sekundi” smišljao naslove, a bio je i vrstan recitator. Voleo je Jesenjina. Voleli su ga ljudi i u Beogradu gde je studirao. Satima je znao, u tamošnjim gostionicama i kafanama da recituje. Od toga je i zarađivao jedno vreme, a videlo se i kasnije u poslu kojem se posvetio da je bio vrstan, pravi govornik. Na svečanoj akademiji, upriličenoj povodom 75 godina “Glasa Srpske” 2018, kada je bio penzionisan, dodeljena mu je plaketa. Tada su, i oni koji nisu znali, čuli da je upravo Pantelija Matavulj 1974. godine bio prvi diplomirani novinar u Banjaluci. 
Pantelija Matavulj sahranjen je juče na mesnom groblju u Grbavcima, kod Gornjih Podgradaca. Od Pante su se oprostiti članovi porodice, bivše radne kolege i prijatelji. Njagove anegdote i upadice ostaće večno da žive sa nama.
Zbogom Bajo naš, mirno spavaj pod svojom Kozarom koju si neizmerno voleo. Večna ti slava Pantelija Matavulju.

Detalji života

Pantelija Matavulj je “ispoved o svom životu” izneo u specijalnom izdanju “Glasa Srpske” u julu 2018. godine, u susret jubileju – 75. rođendanu ovog lista. Prisećajući se svojih početaka, Panta je ispričao da je to bilo doba u kojem su novinari događaje beležili olovkom na papiru, a vesti u redakcijama “kucali” na pisaćim mašinama. Na zadatke su odlazili puni elana i želje.
-Pa kad sakupimo nešto znanja, kuraži i iskustva stizali bismo u redakciju gde je sve odzvanjalo od pisaćih mašina. Kao roj pčela koji pravi med, tako smo i mi preplićući prste na tim malim mašinama ispisivali stranice istorije - napisao je Matavulj, koji je u penziju ostišao za tastaturom kompjutera.

Čitanje svojih tekstova

Panta je još istakao da svaki novinar koji ode po vest istu mora i da donese u redakciju.
-Sve što je životno, to je vredno i zaslužuje parče papira, pa bio to i onaj najmanji stubac u novinama. I dok čekaš da tekst bude objavljen, duša ti treperi, a kad ujutro novine zašušte u rukama, od lepote umireš čitajući svoj tekst - napisao je popularni Panta.

Oduzimanje slova

Jednog ponedeljka, kada smo analzirali sportski dodatak, u našu redakciju je došao Panta Matavulj i bratio se kolegi Milanu Zuboviću:
-Od danas si Ubović, sutra ćeš biti Bović i tako ću ti oduzimati slova dok ne ostaneš samo “Ć”.
U tom momentu sam upitao kolegu Zubovića: “znaš li ko je novinar ‘Glasa’ sa inicijalima “AA”, a nije Anđelko Anušić?”
-Ne znam – odgovorio je Zubović.
-Pa Antelija Atavulj, eto ga kraj tebe!
-Opa, i ti se šilježe znadeš šaliti – nasmejao se Panta.