BEOGRAD – Goran Pandurović bio je golman beogradskog Partizana u poslednjoj deceniji minulog veka. Branio je gol Jugoslavije u Brazilu, u prvom meču nakon ukidanja sankcija jugoslovenskom sportu. Bio je još član užičke Slobode i francuskog Rena. Kasnije se posvetio trenerskom pozivu.

U Humskoj su otvarali šestere oči kada bi dovodili golmane. Jer, šta uraditi pa ne poniziti slavnog Milutina Šoškića, Ivana Ćurkovića i ostale gorostase među stativama. Poslednjih godina prošlog veka dolazili su i odlazili Ranko Stojić, Rade Zalad, Fahrudin Omerović…, da bi Goran Pandurović imao značajno mesto u istoriji crno – belih.

Goran je 2022.godinu ocenio sivom. Nedavno smo izgubili Miodraga Ješića, pa Sinišu Mihajlovića. Ipak, nada se dobru i sreći u Novoj godini kako svojoj porodici tako svim ljudima dobre volje širom sveta.

„Tako je. Uvek sam bio u tom nekom elementu i uvek sam bio optimista. Stara godina bila je crna po sportiste, po fudbalere, pogotovo ovo u decembru sa Ješićem i Mihajlovićem. Nadam se da će 2023.godina da bude mnogo bolja, bar što se tiče zdravstvenog biltena. S druge strane, verujem da ova godina može biti dobra i što se tiče sportskih rezultata i nadam se da će u svemu biti daleko bolja nego što je to bio slučaj sa 2022.godinom“, optimista je Pandurović.

Rođen je u Kragujevcu 16.jula 1963.godine. Odrastao je u Aranđelovcu, a super dobru golmansku karijeru započeo je u užičkoj Slobodi, gde je proveo četiri godine. Priznaje da ga lepe misli vežu na to doba.

„O tome mogu da pričam samo najlepše. Od početka moje karijere, a relativno kasno sam počeo da se bavim fudbalom, sve je išlo svojim tokom. Do 15.godine lomio sam se da li fudbal ili košarka, možda neki treći sport. Zaista, bio sam talentovan. Na moju sreću, ispostavilo se da sam izabrao pravu sportsku granu, da sam otišao među fudbalere, pa sa ove vremenske distance mogu da kažem da sam prilično zadovoljan“, govori Pandurović. 

Godine 1989.prešao je u Partizan. Branio je njegovu mrežu u 115 utakmica, čak je postigao i jedan pogodak, sa „bele tačke“. U dresu crno – bele boje osvojio je  dve titule i dva kupa. Nešto mu je,ipak, najdraže.

„Svaka pobeda je draga. Svaki trofej zlatan je. Ipak, kup takmičenje 1994.nekako mi je najdraže. Igrali smo polufinale Kupa Jugoslavije protiv Crvene zvezde. Kod njih izgubimo sa 1:0, a u revanšu dobijemo ih 3:1. Onaj čuveni gol Petra Vasiljevića sa 30 metara, sve je bilo u finišu meča. Davno je bilo, ali se pamti. Vraća me u lepu prošlost. Naravno, bilo je zanimljivih i evropskih utakmica“, prelistava po sećanjima.

Niko ne zaboravlja revanš Kupa pobednika kupova i antologijski prenos Jordana Ivanovića sa Parkheda. Partizan je u prvom meču u Mostaru pobedio sa 2:1, ali je Seltik u Glazgovu imao čudesnog Đekanovskog. Ipak, Partizan je taj poraz na „Seltikparku“ odveo dalje. Partizan je tada bio lavljeg srca.

„Ta utakmica pečat je moje karijere. Tek sam došao iz Slobode u Partizan. Jesen 1989.godine. U prvom meču, kao domaćini igrali smo u Mostaru, povredio se Fahrudin Omerović, naš vrhunski golman i izvanredni čovek. Uđem u igru negde na samom početku utakmice, moj debi za Partizan. Revanš je priča za sebe. Ta utakmica ostala je toliko urezana u pamćenje svih njenih aktera, a ja se sećam skoro svakog detalja. I danas imam audio kasetu prenosa cele utakmice, briljantnog reportera Radio Beograda Jordana Ivanovića, jer nije bilo televizijskog prenosa. Moraću taj zvuk preneti na nešto modernije, kako bih sačuvao i kako bi se moglo to slušati. Utakmica je bila otvorena sa obe strane, jako dramatična. Nikada u karijeri nisam primio pet pogodaka na jednom meču, ali tada jesam. Na moju i na sreću Partizana mi smo prošli dalje. Kasnije se govorilo o prolazu i o lepoj utakmici, a to što sam pet puta kapitulirao više niko nije ni spominjao“, analizira Pandurović. 

Bio je jedan od junaka utakmice, uprkos brojnim loptama u njegovoj mreži.

„Rekoh, jako specifična utakmica. Rezultat je mogao biti i 10:6 i 9:8, tek bilo je kako je bilo. Lepa utakmica za gledanje, dosta prilika, pregršt golova. Toliko naboja, čudna atmosfera. Nikada to ni kasnije nisam doživeo. Branio sam kod Crvene zvezde pred 90.000 ljudi, ali nije bilo tako. U Glazgovu, posle utakmice, mi smo se toliko radovali da smo zaboravili da je sve završeno i da nema na tribinama više gledalaca. Nama je u glavi tutnjalo i dalje. To se ne zaboravlja“, priseća se Goran Pandurović.

Branio je gol Partizana i u večitim derbijima. U to vreme okršaji Partizana i Crvene zvezde bili su praznici sporta i svečanost za oko, a danas su nešto drugo.

„Delim takvo mišljenje. Sada je to otišlo u nekom drugom pravcu, sada je umešana i politika i ko zna šta. Ipak, jednog dana to će morati da stane. Da će se ponovo sve odvijati u sportskom smeru, moramo ići u tom pravcu. Kao što se igra fudbal u Nemačkoj ili u Engleskoj. I ranije je bilo nekih zbivanja, klubovi ’velike četvorke’ bili su malo više zaštićeni u odnosu na druge. Danas, nakon raspada Jugoslavije, mnogo se izgubilo na tom sportskom planu“, govori on.

Goran Pandurović karijeru je nastavio u Renu, i u Francuskoj je proveo tri godine. Francuzi su Francuzi i kada nisu najbolji na svetu.

„Francuska liga pada u Ligu petice. U poslednjih 20 ili 30 godina napravili su veliki napredak. Evo šta se sada dešava sa PSŽ, a pre toga Lion je dominirao nekoliko sezona. Oni velikom brzinom jure Nemce i Engleze, da ih sustignu, a prevaziće ih. Na dobrom su putu. U Renu sam proveo tri godine, čak i tada Francuzi su imali ozbiljnu ligu gde su mogli da dobiju svakog iz njihovog okruženja. Sve je to rezultat dobrog rada njihovog nacionalnog saveza. Fokusirali su se na valjan rad sa mlađim selekcijama, imaju odličnu infrastrukturu, kvalitetne kampove i rezultati ne mogu da izostanu“, objašnjava.

Debitovao je za Jugoslaviju u onom istorijskom meču, decembra 1994., prvom od ukidanja sankcija za jugoslovenski fudbal. Gostovali su kod Brazila. Branio je na 4 meča za Jugoslaviju, a mnogi veruju da je ta brojka trebala biti uverljivija.

„Na moju žalost samo četiri utakmice imao sam. To me čini tužnim. Krivo mi je što je tako, ali bile su druge okolnosti. Kada sam pružao najbolje partije u svom Partizanu, Jugoslavija je bila pod sankcijama. Nema povratka, bilo je tako kako je bilo. Za utehu, branio sam protiv Brazila, pa Argentine. I jedni i drugi bili su višestruki prvaci sveta“, teši se Pandurović.

Ovaj partizanovac posvetio se trenerskom pozivu.

„Uvek se može više i bolje. Mene je fudbal odvukao u trenerske vode. Bio sam pomoćni trener, pa trener golmana. U Partizanu sam radio kada smo nanizali šest titula. Onda sam bio pomoćnik Saši Stanojeviću u Kini tri godine, pa u Izraelu, pa Miroslavu Đukiću bio sam asistent. Pre kovida bio sam u Sportingu iz Hihona, ali pandemija je sve poremetila. Sada se odmaram u Beogradu i jedva čekam da počnem ponovo da radim“, iskren je Pandurović.

Praznici mogu biti lep povod da se čuje sa nekim od saigrača ili prijatelja sa terena iz igračkih dana, i iz drugih klubova.

„Kako da ne. Često sam u Partizanu i tu sam pri Upravnom odmoru. Viđam neke ljude, poznata lica. Čujem se sa jednim brojem njih, ne samo bivših igrača Partizana. Vreme kao da nije prošlo, lepo je sresti neke ljude. Kada je Partizan igrao Ligu konferencije u Kelnu sreo sam Mešu Baždarevića, prisetili se pokojnog Ivice Osima, svih lepih trenutaka iz prošlosti. Prijateljstva treba negovati, povezivati se. Nešto ne može nestati tek tako. Zato i sada sve pozdravljam i sve da sreća i dobro zdravlje prate“, zaključio je Goran Pandurović, nekadašnji golman Partizana.

Nije bio bez greške, živ je čovek, ali svrstao se u ponajbolje čuvare mreže koje je Partizan imao. I kada prođe koja godina, decenija, pa i vek, uvek će se govoriti kako je Goran Pandurović gradio sjajnu istoriju beogradskog Partizana.

Svog voljenog kluba…