BEOGRAD – Mnogi fudbaleri jugoslovenskog vremena priželjkivali su da zaigraju za klubove takozvane „velike četvorke“. Golgeter tuzlanske Slobode Mirko Mihić, međutim, smatra da mu nije pomoglo što je prešao u Hajduk, nego je preko Rada i Zemuna kasnije ostvario internacionalnu karijeru.

Umeo je da preseče protivničku akciju, da predstavlja sigurnost u sopstvenoj odbrani i manevarskom prostoru, u napadu čuda da čini, da rešeta protivničke mreže. Život nas uči, čuda se događaju onima ko u njih veruje. Tako je i Mirko Mihić verovao, pa najčešće bio uspešan.

Rođen je 24.jula 1965.godine. Pamte ljubitelji fudbala ovog Beograđanina širom bivše Jugoslavije. Primera radi, u tuzlanskoj Slobodi je za dve godine odigrao 67 zvaničnih utakmica, postigao je tridesetak golova. U ligi gde je bila izuzetna konkurencija, dobri klubovi, kvalitetan fudbal, to su brojke za svako poštovanje. On ističe da je ponosan na dane provedene u „gradu soli“.

„To je bila moja prva sezona u profesionalnom fudbalu. Te dve godine pamtim po lepom, tu sam stekao iskustvo. Ništa ne bih ostvario da nije bila dobra ekipa. Istina, došao sam iz nižih takmičenja, ali brzo sam se snašao. Sloboda je imala dosta dobrih igrača, meni je bilo lakše da pored njih ostvarim pun potencijal“, kaže Mihić.

Imala je Sloboda tada dobar tim: Mihić, braća Miloševići, Miljanović, Verlašević, Ibrić, Mitar Lukić,  itd. Da čovek ne poveruje da se tada na „Tušnju“ nisu igrale evropske utakmice.

„Tada je bila zemlja sa 20 i nešto miliona stanovnika, a liga je brojala 18 klubova. Bilo je jako kvalitetno takmičenje. Nije bilo lako igrati pored toliko vrhunskih fudbalera. Klubovima je bilo teško izboriti Evropu pored tzv.velike četvorke. Doduše, Velež je igrao jako simpatično, osvajao je dva puta Kup Jugoslavije. Pa, Vojvodina bila šampion, kao i Sarajevo. Gde odemo na gostovanja uvek je bilo neizvesno. I teško od nekog odneti bod. Bilo je niz izvanrednih klubova, a za mnoge su evropska takmičenja bila predaleko“, priznaje on.

Dobre partije u crveno- crnom dresu preporučile su ga splitskom Hajduku. Tamo je proveo jednu sezonu. Kao da blede sećanja na dane provedene u gradu podno Marijana.

„Stigao je poziv iz Hajduka, a moja odluka možda nije bila najpametnija. Ubrzo su došla komešanja, raspad zemlje. Ja sam došao u veliki klub. Bokšić, Jarni, Asanović, Bilić ostvarili su odlične karijere. Ja sam došao u nezgodno vreme, nešto drugo mešalo se u sport. Pamtiću lepe stvari, nikom ništa u Hajduku i Splitu nisam zamerio. Život je tekao dalje“, govori Mirko  Mihić.

Po jednu sezonu nastupao je u Radu i u Zemunu. Obilazio je kao kiša oko Kragujevca oko Ulica Ljutice Bogdana i Humske, ali nije zaigrao za Crvenu zvezdu i Partizan. Bilo je poziva, kontakata.

„Poziva je bilo. Bilo je poziva i iz Crvene zvezde. Dragan Džajić je želeo da dođem u najveći srpski i jugoslovenski fudbalski kolektiv. Međutim, Tuzlaci me nisu hteli pustiti ni za koju cenu. Bilo je razgovora i sa Partizanom godinu dana kasnije. Ni oni nisu uspeli da se dogovore sa Slobodom. Hajduk je ubedio Tuzlake i prešao sam u Split“, pojašnjava Mihić.

Dok je nastupao za Slobodu, stigao je poziv za nastup u reprezentaciji Jugoslavije. Bio je učesnik letnjih OI u Seulu 1988. Taj njegov san, reklo bi se, mogao je da traje i duže.

„To je bilo posle moje prve godine u Slobodi provedene. Selektor je bio Ivica Osim, našao se i na čelu olimpijske selekcije. Imali smo dobre pripreme i otišli u daleku zemlju. Međutim, po povratku nije sve išlo glatko. Vani se nije moglo ići pre 28.godine. Dugi niz sezona svi na okupi, kvalitet igre rastao je, konkurencija je bila ogromna. Ruku na srce, meni je Seul bio lepo iskustvo“, priseća se Mirko Mihić.

Može se pohvaliti da je ostvario lepu inostranu karijeru. Nastupao je u Grčkoj i na Kipru.

„Ja sam bio u Radu i u Zemunu i u tim klubovima tražio sam sebe. Ponovo sam se nametnuo i otišao u inostranstvo. Već sam bio oženjen, imao sam i dete. U Grčkoj sam proveo dve sezone, pa otišao na Kipar gde sam igrao pet godina i završio sam tamo karijeru. Uvek može bolje, ali ja sam u suštini zadovoljan svojim učinkom“, govori Mihić.

Naglašava da je bio poseban osećaj nastupati pred krcatim tribinama u Beogradu, Banjaluci, Sarajevu, Skoplju, Ljubljani, Nikšiću, Novom Sadu, Mostaru, Splitu, Zagrebu, Tuzli ili u nekom drugom gradu gde se igrao prvoligaški fudbal. Sve je ličilo na bajku.

„Bile su drugačije okolnosti. Nije bilo ni tv prenosa, nije bilo huligana. Ljudi su dolazili da gledaju fudbalsku predstavu i da uživaju. Toliko ljudi na tribinama, kod igrača osećaj koji podiže motiv, daje snagu i volju da date sve od sebe. Znali smo da se sve to vidi, da vas gledaoci nagrađuju. Uživali smo u takvom ambijentu. Bila mnogo lepša vremena i za fudbalski sport, narod je bio veseo, zadovoljan“, setno će Mirko Mihić.

Okončao je igračku karijeru, ali bez fudbala nije mogao.

„Ostao sam u fudbalu. Završio sam trenerske licence i krenuo da radim sa mlađim selekcijama u Radu, pa u Radničkom. Onda sam prešao u seniorski rang, pa sam četiri godine radio kao trener na Kipru. Potom sam izašao iz fudbala. Završio sa putovanjima, promenom gradova, fudbalskim ’lutanjima’, ali i danas volim da gledam kvalitetnu igru, dobru utakmicu“, priča Mihić.

Kaže da bi voleo da se pojavi naslednik koji će da skrene pažnju na sebe fudbalskim majstorijama.

„Imam sina koji se bavio fudbalom. Čak je prošao mlađe selekcije Crvene zvezde, ali on se odlučio za školu. Sada radi kao programer. I ja sam ga savetovao da krene ovim putem. Sada je fudbal biznis, vladaju razni interesi i teže je ostvariti dobru karijeru. Imam i unuka od godinu dana. Možda on krene dedinim stopama. Iskustvo uči da su unuci u sportu uspešniji od sinova poznatih sportista“, smeška se Mihić.

Ne može se živeti u prošlosti, ali prelistavajući požutele stranice spomenara fudbalskih mnogo toga lepog čovek se seti. Mirko Mihić , uprkos svemu,  optimista je da će se to vreme, onakvi fudbaleri, blistava igra i puni stadioni ponovo vratiti na eks –yu prostore. Uprkos činjenici da je fudbal nekada bio igra, pa postao industrija, biznis i stotinu čuda…

„Optimista jesam, ali mora da prođe veliki broj godina. Eto, taj engleski fudbal ima tradiciju. Dovodeni su u red, po pitanju huligana. Mada, nisu to više klubovi, to su kompanije, obrće se mnogo novca i mi smo daleko od toga. Ipak, verujem da će fudbal i kod nas biti fudbalska predstava u kojoj će se uživati“, zaključio je Mirko Mihić, nekada vrhunski fudbalski as.

U njegovim izdanjima mane se nisu tražile, skoro da ih nije ni bilo. Mirko Mihić je fudbal svojski igrao i u toj čaroliji uživao.

Bila je to igra koja prija, kao poezija duše…