Nebojša Čović

Neizbežna tema u razgovoru sa Nebojšom Čovićem, čak i za grčkog kolegu, daleko manje upućenom u naša lokalna zbivanja, bili su odnosi večitih rivala. Slični onima kakvima Aris Barkas svedoči u Atini kad je reč o Olimpijakosu i Panatinaikosu.

Zašto je tolika tenzija u ABA ligi, Srpskoj ligi i vašim utakmicama sa Partizanom, glasilo je pitanje kolege sa Jurohupsa:

- Ne znam, moraćete da pitate ljude iz Partizana. Smirivanje tenzija rešava se konkretnim postupcima a ne rečima. Znate, pred petu utakmicu finala, zapalili su mi sveće ispred Beogradske arene dok sam bio na komplikovanoj operaciji. Mislite li da je to normalno? Ili da se preko Zorana Savića vrši pritisak dezinformacijama na evroligaške klubove, i još mnogo toga, kao što se sada dešava sa Mirotićevom sagom, gde se lažu i spinuju na štetu Crvene zvezde? Nikola je izvanredan čovek, dobrotvor, koji zaslužuje najbolje i želimo mu sve najbolje. Ali da kaže da mu neko preti da ne ide u drugi klub? Ovo je ludilo. Mi smo za normalne odnose, i rivalstvo ali samo na košarkaškom terenu – odgovorio je Čović.

Željko Obradović se osvrnuo na to da je 80-ih godina bilo potpuno drugačije. Da li osećate da je u pravu? Da li je vreme za promenu načina na koji srpski navijači na obe strane pristupaju tim utakmicama?

- Moraću da se ponovim. Ne treba da postavljamo pitanja, već treba da radimo na pronalaženju odgovora i rešavanju problema. Znate, Željko i ja se dobro poznajemo i dugo sam bio predsednik košarkaškog saveza kada sam ga postavio za selektora reprezentacije posle Atine 1995. godine kada je selektor bio Duda Ivković. Imali smo fantastične rezultate u Atlanti i Barseloni 1996. i 1997. godine. Ali, ako kao konkretan primer navedete da vam dete u društvu svoje majke pokazuje srednji prst na putu do utakmice, što je veoma ružno, onda morate da znate da se to dešavalo mnogo puta trenerima i igračima Crvene zvezde i odmah se u javnosti pojavilo još 50 slika sa takvim primerima. I sve to znamo – šta je rešenje? Za početak, budimo iskreni. Hajde da ne govorimo jedno, a da radimo sasvim drugo!