Reprezentacija Jugoslavije

GRADAČAC – Na putu do zvezda Ešef Jašarević prošao je etapu od         gradačačke Zvijezde, preko tuzlanske Slobode, turskog Galatasaraja, kruševačkog Napretka, te reprezentacije Jugoslavije. Iako je ušao u osmu deceniju života još je u fudbalu i svojoj Zvijezdi. Pomalo slavan i potpuno iskusan ume reći da prijateljstva u sportu stečena – trajna su!

Kada ljudi u zrelosti daju najviše u svom životnom dobu, onda u miru i spokoju treba da žive jesen svog života. Ešef Jašarević je izuzetak, ne i usamljen, jer u fudbalu se događaju lepe stvari – ko ume to da prepozna i doživi. Nekadašnji fudbaler sredine terena u Zvijezdi Gradačac, u tuzlanskoj Slobodi, u kruševačkom Napretku, Galatasaraju i u reprezentaciji Jugoslavije je naš gost.

„Hvala uredništvu i vama lično da ste se setili mene. Odličan medij koji pratim svaki put kada sam u prilici. Znam da su vam sagovornici bili mnogi asovi mog vremena, neki i znatno stariji. Obradovali ste me“, započeo je razgovor Jašarević.

Rođen je 5.februara 1951.godine u Gradačcu. U tom gradu je  odrastao, fudbalski stasavao i svojoj Zvijezdi podario mladost, najlepše godine. Za „crveno – bele“ sa „ Banje Ilidža“ je igrao sve do 1972.godine. Sve pamti, i kako je tada izgledao taj klub, nosi sveže uspomene iz davnog perioda.

„To su najdirljiviji dani mog detinjstva i najlepši trenuci mog života. Zvijezda je tada nastupala u Zonskoj ligi tuzlanske regije. Debitovao sam sa 16,5 godina za prvi tim Zvijezde Gradačac i od tada mi je crvena boja u srcu. Gradačac je bio pravi rasadnik talenata. Mirsad Smajić, Rezalija Mahmutović, Ešef Jašarević, Ivica Cvitkušić, Nikola Nikić, Muris Kikić, Amir Durgutović, Safet Kikić, Dževad Helešević, Ismet Mulavdić, Nikola Matanović. Plašim se da sam nekog izostavio“, govori Ešef Jašarević.

Potpunu afirmaciju doživeo je u tuzlanskoj Slobodi. Za „crveno – crne“ odigrao je 172 zvanične utakmice, postigavši 13 golova. Za fudbalera manevarskog prostora to su lepe brojke.

„Imao sam snagu atletičara, posedovao sam te trkačke mogućnosti. To su treneri prepoznali, hteli su da igram kao vezni fudbaler, ali ceneći i jačinu mog šuta. Postigao sam puno više golova, ali statistika kaže drugačije. Ne vredi negodovati, nego se pomiriti s tim. Sloboda je imala mnogo sjajnih asova. Generacija koja je imala sjajan rezultat je Cakić, Jovičić, Miličić, Alibegović, Avdičević, Hatunić, Jašarević, Hukić, Šećerbegović, Mulahasanović, Rizo Mešković, Alberto Altarac, Nalić, Jusić. Opet sam verovatno nekog izostavio. Igrajući za Slobodu od 1972.godine najveći dometi su bili protiv Zvezde, Partizana, Hajduka i Dinama. To je bio praznik za oči. I danas se vrti moj pogodak protiv Zvezde. Govorilo se da sam šutirao sa Majevice, a da je Olja Petrović branio na Avali. Počeli smo utakmicu uspešno, vodili smo sa 2:0, onda je Sead Sušić smanjio našu prednost. Beograđani su kidisali u talasima. Međutim, pokojni Hatunić pošalje dubinsku loptu, ja uz desnu autliniju prođem, pogledam da li su ukrstili Geca i Kovačević, te onako preko noge poslao loptu u suprotni ugao. Slavili smo sa 3:1“, priča popularni „Jašar“.

Sjajna izdanja za klub iz „grada soli“ preporučila su ga Galatasaraju. Za velikana iz Turske odigrao je 23 meča, postigavši impozantnih devet pogodaka i nakon polusezone u Galati vratio se u zemlju koju i danas mnogi spominju  - Jugoslaviju. Toliko dobre igre, ali tako malo vremena provedenog u Turskoj.

„U Tuzli su boravili privrednici iz Turske, te su gledali jednu utakmicu Slobode. Isto veče su me pozvali i pitali da li bi igrao za Galatasaraj. Objasnio sam da sam potpisao novi ugovor sa Slobodom, ali ako se oni dogovore sa rukovodstvom mog kluba išao bih da probam. Otišao sam u Tursku, odigrao probnu utakmicu i zadovoljio. Iste sezone  kada sam ja stigao došao je i Jusuf Hatunić iz Partizana. Nisam ja kriv što sam odigrao manji broj utakmica. Bio je zakon o strancima jasan, zbog afere sa Hatunićem sve se tako dogodilo“, pojašnjava on.

Može se podičiti da je u karijeri osvojio jedno zapaženo odličje, to je Kup premijera u Turskoj, sa Galatom 1979.godine.

„Taj uspeh postigli smo u Ankari, zahvaljujući fudbalerima Galate na čelu sa Fatihom Terimom,Omerom, Tundžajem i ostalim“, priseća se Jašarević.

Nepune tri godine nastupao je za kruševački Napredak. To je bilo u ono vreme kada se u „gradu pod Bagdalom“ igrao lep fudbal, kada su padali mnogi veliki timovi i kada su „čarapani“ figurirali za novog šampiona zemlje.

„Zabranom angažovanja u Turskoj, otišao sam u Napredak. Dolaskom Tome Kaloperovića, Babića i saradnika odigrao sam dosta kvalitetnih utakmica. Ostvarili smo veliki uspeh, zauzeli smo 3.mesto u Prvoj ligi Jugoslavije. Prva je bila Crvena zvezda, drugo Sarajevo, Napredak treći, a niški Radnički našao se na četvrtom mestu. Mnogi favoriti bili su daleko iza nas. U Evropi nam je protivnik bio Dinamo iz Drezdena. Te godine Napredak je jurio prvo mesto, ali Zvezda je bila bolja u nijansama“, ističe Ešef Jašarević.

On je za reprezentaciju Jugoslavije debitovao krajem januara 1977.godine u Kolumbiji. Zajedno sa njim debitanti su bili i Dževad Šećerbegović, Mustafa Hukić, Zlatko Kranjčar, pa Srećko Bogdan, Abid Kovačević, Želimir Vidović. Pretpostavljamo, Bogota se ne zaboravlja.

„Poziv u reprezentaciju bivše države mene je lično iznenadio. Nisam očekivao da budem ni na širem spisku reprezentativaca. Međutim, sticajem okolnosti neko je prepoznao moje karakteristike, pa sam pozvan. Debitovao sam u Bogoti. Vođa puta ka Kolumbiji bio je Dragoslav Šekularac, a selektor Ivan Toplak. Oba su bili posebni i legende za sva vremena“, govori Jašarević.

Nekada je utakmice Zvijezde u Gradačcu pratilo po 4 – 5 hiljada ljudi, mečevima  Slobode svedočilo po 15 hiljada duša, po 20 ili 25 hiljada gledalaca pratilo je Tuzlake u mečevima kada na „Tušanj“  stižu Crvena zvezda, Partizan, Hajduk, Dinamo. Danas nije tako, a mlađi ljudi ne znaju za bolje.

„Bila je prisutna trema koja nestane prilikom prvog dodira lopte. Aplauzi su snaga svakog igrača, a publika nije toliko naivna da ne zna šta vredi. U to vreme na sve strane bila je prisutna lepota fudbalske igre. Danas je nešto drugo. Ne vidim na stadionima da ima više od sto ili dvesta gledalaca. Ne znam čega se igrači plaše, a gleda ih toliko malo ljudi. Dakle, kvalitet pojedinaca, ali i zrela i dopadljiva igra kolektiva uvek su bili magnet za gledaoce“, tvrdi Jašarević.

Danas je lakše nego pre 30-ak godina uspostaviti kontakte sa nekadašnjim saigračima, prijateljima koji su nastupali u Zvezdi, Partizanu, OFK Beogradu, Olimpiji, Borcu, Vardaru, Želji, Dinamu, Osijeku, Vojvodini, Sutjesci itd. „Jašara“ obraduju pozivi nekih od njih, još ako se nisu čuli toliko vremena.

„Zahvaljujući Nikoli Nikiću i dragom selu Skugriću, vidim brojne prijatelje jednom godišnje. Zahvaljujući društvenim mrežama čujemo se skoro svakodnevno. Tu su Dragan Džajić, Miloš Šestić, Zdravko Borovnica, Aleksandar Trifunović, Zoran Simović, Dušan Pešić, Rizo Mešković i mnogi drugi. Prijateljstvo u sportu stečeno traje večno. Niko ga ne može ugroziti i ničim se ne može pomutiti. Braća smo bili, to i ostajemo“, podvlači Jašarević.

Nakon igračke karijere posvetio se trenerskom pozivu. Radio je u Zvijezdi Gradačac, a gde bi drugde. I danas je u klubu svoje mladosti.

„Kuća je od stadiona pet minuta, kada idem peške. Taj klub volim, tu boju nikada nisam iz srca izbacio, a svi klubovi za koje sam nastupao imali su crvenu boju. Mogao sam lako obući i dres Crvene zvezde. Povredio se Nikolić, onaj stariji,  i Gojko Zec je želeo mene za Kup evropskih šampiona. Tada sam bio još u Slobodi. Ipak, ja sam navijač Partizana. I to je razlog zašto nisam prihvatio korektnu Zvezdinu ponudu“, zaključio je Ešef Jašarević.

Igrao je u vremenima kada se cenilo sve: trud, talenat, znanje, učinak. Danas uči mlađe da budu takvi. Ešef Jašarević još nije sve rekao najpopularnijem sportu. Veruje da ima mnogo prostora za napredak, pa će svetli trenuci da sijaju na sve strane. I da eks-yu prostori mogu ,i kroz sport, ponovo biti što su bili.

LJudska oaza srećnog života...