Foto: facebook.com/FudbalskiKlubVojvodina

U senci spojenih Praznika rada i Uskrsa u Beogradu su se, u jednom danu, odigrala dva derbija završnice Super lige Srbije. Crvena zvezda je i formalno, na provali oblaka i kiši overila 35. titulu pobedivši TSC sa 2:1, a na crno-beloj strani Topčiderskog brda, Vojvodina je održala pravi fudbalski čas i uz grmljavinu prosto zgromila Partizan, dinamit fudbalom i rezultatom 3:2, u triler završnici. 

Još dugo će proteći vremena da bi neko poremetio ravnotežu višedecenijske istorije, pa su tako Crvena zvezda, Partizan i Vojvodina, ipak najveća trojka srpskog fudbala, bez obzira što je Vojvodina trenutno, u momentu pisanja ovog teksta, šesta na tabeli. Igra Vojvodine protiv Partizana, na gore pomenutoj utakmici,  je podsetila na neke druge  njene slavne dane iz duboke i daleke istorije, kad je plenila igrom i punila srca svakog iskrenog zaljubljenika lepe igre od Vardara pa sve do Triglava. U sezoni 1974/75, Hajduk iz Splita je bio šampion, a Vojvodina ga je pobedila, svojom "šampionskom igrom" na njegovom terenu 4:1. Što jasno govori da su novosadske "lale", možda, pružale svoje najlepše igre kad nisu osvajali titulu. 

Svi smo zagledani i zaljubljeni u Ligu šampiona, rezultate i sadržaje igre. Nekako, izvan svetlosti tih reflektora, u zgusnutom kalendaru mora važnih i nevažnih utakmica manje je prostora posvećeno velikoj igri Vojvodine, s početka kalendarskog proleća i možda najlepšeg godišnjeg doba, kad cvetaju lale i kad je "stara dama" ponovo u modi. 

Autor: Svetozar Čiča