Manojlo Radinović/RB

NOVI SAD – Odličan dribler, kome se lopta lepila za noge, Manojlo Radinović – Mane svoje najbolje partije pružao je u dresu Sarajeva koje je godinu dana pre njegovog dolaska bilo šampion Jugoslavije. Bilo je ponuda iz inostranstva, ali nije ih realizovao zbog opredeljenja da juri za knjigom i naukom. Završio je dva fakulteta, a okušao se i kao urednik i voditelj jedne televizijske emisije.

Fudbaler i gospodin, profesor i novinar, šmeker i čovek iz naroda. Ušao je u 80.godinu života, ali tovari njegovih uspomena na jedno divno vreme ne blede.

Rođen je nedaleko od Sanskog Mosta, 1946.godine. Otkiva šta je uticalo da mu fudbal postane omiljena igra i životni poziv.

„Nekada nesreća donese sreću! Završio se 2.svetski rat i moji su u kolonizaciji stigli u Beočin. Moj otac je bio u logoru četiri godine. U Beočinu je dobio stan, sa tri meseca napustio sam Sanski Most. Na novoj adresi živeo sam 15 godina. Beočin je bio grad koji je držao jedan Nemac, pa je bila prisutna austrougarska navika da se mnogo ulaže u sport. Grad je imao fudbal, košarku, rukomet, odbojku...“, pojašnjava Mane Radinović.

Karijeru je započeo u Prijedoru, ubrzo postao najbolji drugoligaški fudbaler, pa stigao u Borac iz Banjaluke. I to je uspeh, jer tada je bilo mnogo kvalitetnih fudbalera.

„U Prijedor, gde mi je živela sestra, stigao sam jako mlad. Stanovao sam u hotelu ’Balkan’. Imao sam pravo da igram za omladince. Međutim, za njih sam bio nešto novo, bio sam vrhunski tehničar, lopta mi se lepila za noge, a bio sam fizički jak, uz to i brz, te sam sa 16,5 godina bio standardan igrač u seniorima, a klub je bio član Republičke lige BiH. Tu su igrali Famos iz Hrasnice, Igman iz Ilidže, Jedinstvo iz Bihaća itd. Bilo je jako kvalitetno takmičenje. To je vreme koje se ne zaboravlja, bio sam u periodu puberteta. Bio sam interesantan, pa su me pazili. Bio sam mezimac i fudbalera, ali i publike“, govori Radinović.

Njemu je u Borcu trener bio Miroslav Meho Brozović. Ne nosi sjajna sećanja na poznatog fudbalskog stvaraoca.

„Ne mogu o njemu da kažem mnogo lepog, bio je staromodan trener koji je galamio na igrače, psovao ih. Sa 17 godina bio sam u prvom timu. Napad su činili Nalić, Spasojević, Jusić, Fazlić i Radinović. U odlučujućoj utakmici za ulazak u Prvu ligu Jugoslavije borili smo se protiv Šibenika i bili smo bolji. Dva minuta pre kraja dosuđen je jedanaesterac za Borac, niko ne sme da izvede penal, ja šutnem i promašim. Od tada je postojao verbalni duel između Brozovića i mene. To je bila pretposlednja utakmica sezone. Otišao sam u Rudar iz Ljubije koji je imao ekipu koja je obećavala“, nastavlja Radinović.

Slavni Dragoslav Šekularac, inače druga Zvezdina zvezda, bio mu je idol u fudbalskom sportu.

„Kao čovek bio je divan, a bio je boem, voleo je život. Na terenu je lopta jurila njega. I meni su govorili da ne tražim loptu nego lopta ’vija’ mene. Kada su Šeki i Miloš Milutinović igrali u OFK Beogradu, nastupao sam protiv njih, jer sam tada bio prvotimac Sarajeva. On je bio fudbalski mađioničar. Fudbal mu je značio više od života, kao i meni. Doduše, Šeki je bio preterani boem, voleo je i neke poroke. Moja sreća da nisam bio poročan, zato sam dugo igrao fudbal i zato sam ostavio dubok trag gde god sam bio“, ističe Mane Radinović.

22.septembra 1968.godine debitovao je za Sarajevo. I to u Beogradu, kada je  pobedilo Crvenu zvezdu sa 2:1. Seća se i tih detalja.

„Dobio sam devetku i proglašen sam igračem utakmice. Došao sam u šampionski tim Sarajeva koji je imao strahovit napad. Bio sam izuzetno plaćen, jer sam došao kao najbolji igrač Druge lige –Zapad. Na toj utakmici Ljubomir Ristić uručio mi je zlatni časovnik. Te drugoligaške utakmice bile su kvalitetnije od današnjih elitnih rangova u zemljama koje su nekada bile deo Jugoslavije. Meč protiv Zvezde posebno mi je drag, jer sam kod oba pogotka Vahidina Musemića ja bio asistent. Da pobediš Zvezdu u Beogradu i da budeš igrač utakmice, pa to se pamti ceo život“, govori Manojlo.

I u njegovo vreme derbiji Sarajeva i Željezničara bili su više od igre, priča za sebe.

„Trener Želje bio je Milan Ribar, a u Sarajevu Munib Saračević. Možeš da izgubiš od bilo koga, ali u sarajevskom derbiju ima da daš sve od sebe da pobediš. Bili su to derbiji na život i smrt. Čak su i sarajevske čevabdžinice bile podeljenje na dva tabora. Navijači Sarajeva išli su kod Haseta na čevape. Hase je najveća ljudska i fudbalska legenda Sarajeva. Ljudi su ga voleli, jer i on je voleo sve redom. Trebao je za reprezentaciju Jugoslavije odigrati još 50 utakmica najmanje. Mogao je da igra u najvećim evropskim klubovima, ali on nije mogao bez Sarajeva i bez Baščaršije“, tvrdi Radinović.

Dodaje da mu je bilo prelepo u gradu na Miljacki, ali je nakon samo jedne sezone napustio šampionski tim Sarajeva.

„Nisam imao nikog da me vodi kroz fudbal. Sa 16 godina otišao sam od kuće, ali nisam postao narkoman ili alkoholičar, nego sportista. Ja sam u Sarajevu u medijima uvršten u tim decenije. Međutim, za trenera Sarajeva dolazi Miroslav Brozović. Na sastanku su bili Musemić, Fazlagić i Muzurović. Neko od njih mi je preneo da je novi trener rekao kakav smo mi tim, ako je Radinović glavni igrač. Nije mi zaboravio promašeni penal u Borcu protiv Šibenika. Otišao sam pola godine u Čelik iz Zenice, a onda sam uputio se na odsluženje vojnog roka. U Sarajevu sam se družio sa Zdravkom Čolićem, Kemalom Montenom, Mirzom Delibašićem... Bilo mi je izvrsno, ali bio sam primoran da zbog Brozovića napustim Sarajevo. To mi je žao, kao i činjenica da nisam imao nastupa za A tim reprezentacije Jugoslavije“, naglašava Mane.

Uvek je biranim rečima govorio o svojim trenerima u Novom Sadu Ferencu Aroku i Hugu Ruševljaninu, dvema istinskim legendama.

„Hugo je čovek koji nikada nije igrao fudbal, a Arok je bio profesor fizičkog. Prvi je imao jaku ličnost da se izborio za poziciju u Partizanu, Rijeci, Vardaru, Vojvodini. Bio je član selektorske komisije Ruševljanin – Tirnanić – Lolić kada je Juga bila u vrhu fudbala kontinenta. Sve je to bio, a nikada fudbal igrao nije. Ostavio je dubok i neizbrisiv trag u jugoslovenskom fudbalu“, govori on.

Kod Manojla Radinovića bilo je zanimljivosti i prilikom dolaska u Teteks iz Tetova.

„Pošto sam često menjao klubove došao sam u Novi Sad u 32.godini života. Novi sad je imao Ljukovčana, Jovina, Beklavca, Čakovca, Dragaša, Moraču, Šineka itd. Onda mi je Hugo Ruševljanin rekao da treba da idem u trenere, jer nema kome da mene proda. Onda se dogodio poziv iz Teteksa i ja sa 35 godina postavim njima uslove, misleći da će odustati, ali oni su sve prihvatili. Ja u pauzi udebljao se, a tražim pare da bih mogao kupiti pozamašan stan. Međutim, oduševili su se mojim igrama. Bili smo prvi, ali nekoliko dana pre kraja sezone uzeli su nam nekoliko bodova da bi neko drugi ušao u prvoligaško društvo. Bio sam radostan zbog dobre zarade, ali i tužan jer smo sprečeni da Teteks uvedemo u elitu“, govori Radinović.

Mnogi ga pamte kao izvanrednog fudbalera sredine terena, ali čudno da nije igrao  za neki poznati klub u inostranstvu.

„Imao sam poziv iz Pari Sen Žermena kada sam imao 30 godina. Tada sam bio stupio u brak sa prvom suprugom. Nije bila za to da idemo u Francusku. Htela je da završi fakultet, a ja sam uspeo da završim jedan, pa još jedan. Mogao sam da igram mali fudbal u SAD, ali odlučio sam da ostanem u Novom Sadu. Moj život ima čudne putanje. Dobro sam, ipak, finansijski prošao“, priznaje Mane Radinović.          

Pokojni Đorđe Balašević, veliki umetnik, bio je izuzetan ljubitelj fudbala i učesnik brojnih turnira u malom fudbalu. On mu je bio veliki prijatelj i uvek biranim rečima govori o legendarnom Đoletu.

„Đole je bio zaljubljenik u fudbal, kao što sam ja voleo njegovu muziku. Bio je duhovit, šarmantan, zanimljiv. No, toliko je voleo fudbal da sam ga vodio u mnoge gradove. Otkazivao je koncerte da bi išao igrati sa mnom mali fudbal. Đole je bio specifičan, što se vidi sada kada ga nema. Nije tačno da nije voleo došljake, u mene se zaklinjao, kao i ja u njega. Narod sudi kako hoće, ali istina je jedna, bio je veliki čovek i umetnik“, tvrdi Mane.

Jedno vreme bio je i tv lice, imao je svoju emisiju koja je i popularna i poznata. Svestan da mediji mogu doprineti zrelosti sportista, njihovoj afirmaciji, potpunom uspehu.

„Gledala se na području Vojvodine. Emitovala se na Kanalu 9, zvala se Manemanija. Dovodio sam najpoznatije sportiste, fudbalere, boksere, karatiste... Dolazili su braća Kačar, Pavle Bajčetić, Slavko Obadov, džudisti, karatisti, Dušan Tadić na početku karijere. Završio sam fakultet zaštite na radu, kasnije i DIF. Bio sam rečit, unosio sam i šarm u te emisije. Imao sam i vrhunskog asistenta, poznatog radio reportera i sportskog komentatora Jovana Stefanovića. Joca danas živi u svojim Pavlovcima pored Rume. Nebesa su me pogledala da je emisija bila jako gledana“, zaključio je Manojlo Radinović – Mane, čovek s tovarom vrlina!

I bez ijedne mane...

Iz igračkih dana/Fejsbuk