Risto Vidaković/ Foto: EPA

KUALA LUMPUR – Risto Vidaković rođen je u Šekovićima, ali je fudbalski prohodao u Nemačkoj, pa se afirmisao u Sarajevu. Bežeći pred ratnim plamenom, stigao je u Crvenu zvezdu, iako je njegov prelazak u Partizan izgledao kao gotova stvar. Igrao je i u više inostranih klubova, za reprezentaciju Jugoslavije. Danas je fudbalski trener koji trenutno radi u Maleziji.

Svake Tucindane od 1969. godine u porodici Vidaković praznovalo se i nazdravljalo, jer je to bio dan rođenja Riste Vidakovića. Ponekad se veselilo i velikim pobedama i uspesima u njegovoj fudbalskoj karijeri, ali bilo je i raznih iskušenja koja je on uspešno prevazišao.

Karijeru je započeo vani, pa je prešao u redove juniora Sarajeva. Bio je talenat koji je odskakao od drugih.

„Počeo sam da treniram u Frankfurtu, pošto sam dete gastarbajtera. Do 15. godine igrao sam u Ajntrahtu, a zatim sam došao u Sarajevo. Sećam se svega lepog u ‘gradu na Miljacki’. U mlađim selekcijama trenirao me Boško Prodanović, njemu kao treneru dugujem najviše zahvalnosti. U Sarajevu sam stekao lepo vaspitanje. Imam mnogo lepih uspomena i iskrenih prijatelja iz tog perioda provedenog u našem olimpijskom gradu. Neki od tih prijatelja i danas rade sa mnom“, počeo je razgovor Risto Vidaković.

Kada je počinjalo veliko zlo, a Jugoslavija gorela u ratnom plamenu, Ivica Osim je po svaku cenu hteo da ga dovede u Partizan. Međutim, Risto nije primećivao da se sprema opasnost. Da nije sa društvom otišao na ćevape, verovatno ne bi ni saznao da je rat počeo.

„Mi smo bili sportisti, bavili smo se svojim poslom. U mom okruženju bilo je Srba, Hrvata, Muslimana... Niko ništa nije primećivao, nikakve podele nas nisu dotakle. Izašli smo uveče, a sutradan kasnije smo pošli na Baščaršiju na ćevape. Međutim, zaustavili su nas i rekli da je počeo rat, da se puca i da se moramo vratiti u svoje kuće“, priseća se Vidaković.

Odlazeći iz Sarajeva, Risto je posle Autokomande, umesto u Humsku, skrenuo levo, na stadion Crvene zvezde. Hvali se da je bilo predivno u redovima nekadašnjeg evropskog i svetskog klupskog šampiona, uprkos sankcijama i inflaciji.

„Tada je Dragan Džajić pozvao Boška Prodanovića i pitao gde sam i kako stupiti u kontakt sa mnom. Prodanović je došao do mene i rekao da moramo organizovati izlazak iz Sarajeva. Pozvao sam neke prijatelje, a oni taksiste koji su prevozili ljude između dve teritorije. Uspeo sam da dođem u Beograd i u Zvezdu. Bila mi je čast da treniram sa igračima koji su godinu ranije bili prvaci Evrope i sveta. Usledile su sankcije, Jugoslavija je morala da se vrati sa EP u Švedskoj. Zvezda nije igrala evropske utakmice, ali bilo mi je lepo u crveno-belom taboru. Kada sam poželeo da odem vani, nisu mi pravili probleme, pustili su me i otisnuo sam se u pečalbu“, govori Vidaković.

Sa Zvezdom je osvojio Kup SR Jugoslavije, pobedivši u finalu tim Partizana, na penale. I to mu je još uvek u svežim sećanjima.

„Za tu generaciju Crvene zvezde bio je to ogroman uspeh, ako se zna da je Partizan sačuvao tim iz prethodne sezone. Da su tu bili Mijatović, Vorkapić, Jokanović, Brnović... Uglavnom, svi su to bili reprezentativci. Kod nas su ostali Duško Radinović, Goran Vasilijević i Vladan Lukić, koji je izašao iz povrede. Dakle, bio je to mlad i neiskusan tim koji nije bio uigran. Međutim, uspeli smo da osvojimo kup“, naglašava Vidaković.

Večiti derbiji su i u njegovo vreme bili priča za sebe.

„Te utakmice su bile zanimljive, izraženo rivalstvo. Stadioni krcati. Utakmice za priču, igra za pamćenje. Mečevi najveća dva beogradska kluba su nešto sjajno, čak i u tmurnim vremenima“, tvrdi Risto.

Iz Crvene zvezde prešao je u Španiju, u Betis, ali odmah je usledila povreda ligamenata. Dobro je da je sve prevazišao i da povreda nije mnogo umanjila njegovu plodnu karijeru.

„U Španiju sam došao 1994. godine. Povreda je stigla kada sam imao 28 godina. Kada sam bio iskusan igrač, kada sam uživao u toj igri. Nije povreda bila toliko strašna koliko je bila opasna bakterija koju sam pokupio na operacionom stolu. Sve se iskomplikovalo, dve godine sam se oporavljao. Mnogi su rekli da se neću vratiti na teren, da je retko ko uspeo ko je imao tu bakteriju. Ja sam uspeo, meni se posrećilo“, ističe Vidaković.

Četiri zvanična pogotka u Sarajevu, 17 u redovima Crvene zvezde, šest u Betisu. Lep učinak, a da nije bilo povreda, ko zna dokle bi dogurao. Verovatno bi učestvovao na Mundijalu u Francuskoj 1998. godine.

„Povreda je došla u lošem trenutku, za mene u najgorem mogućem trenutku. Povredio sam se pred Svetsko prvenstvo. Izgubio sam šanse za takmičenje koje mi je bilo san. Odigrao sam sedam kvalifikacionih utakmica. Uveren sam da bih igrao na Mundijalu u Francuskoj. Ta želja mi se nije ostvarila. Tužan sam i danas zbog toga. I uvek ću biti“, otkriva nekada odlični defanzivac.

Inače, za reprezentaciju Jugoslavije, Risto Vidaković je odigrao osam mečeva, za onu zajedničku zemlju, ima jedan nastup. S obzirom na kakve je uslove reprezentacija tada imala, nisu to male brojke.

„Dugo se nismo mogli takmičiti na međunarodnoj sportskoj sceni. Da nije bilo povrede, dogurao bih možda do 20 mečeva. Bila je to možda najsjajnija generacija reprezentativaca posle one koju je predvodio Dragan Džajić. Ostvarili bi veliki uspeh u Švedskoj na EP da nije bilo sankcija. Ostaje žal što smo nesrećno izgubili od Holandije na SP, samo da je Mijatović pogodio iz penala. Sudbina nije dala“, smatra Vidaković.

Bio je pomoćnik Havijera Klementea u reprezentaciji Srbije. Onda je radio po egzotičnim zemljama: Honduras, Maldivi, Filipini, Indonezija, Malezija. Gde god je bio angažovan, uglavnom je ostavljao duboke tragove.

„Trenutno sam u Maleziji. Izgleda da ova jugoistočna Azija ne da da se pomerim sa mesta. Stekao sam lepa iskustva, upoznao ovdašnju kulturu, usledila su mnoga putovanja. Indonezija je, po meni, budućnost Azije u fudbalu. Ljudi vole fudbal i uskoro će biti učesnik nekih velikih takmičenja“, procenjuje Risto.

Možda jednog dana sedne na klupu Sarajeva ili Crvene zvezde. Svako poštovanje Vladanu Milojeviću, njegove zasluge za velike uspehe Zvezde u poslednjih desetak godina su ogromne, ali Beograđani su trenutno u krizi igre i rezultata.

„Nažalost, to ne zavisi od mene. Razumem ljude koji vode te klubove. Rad trenera svodi se na veliki posao, svestan sam toga. Valjda se gleda nivo lige gde treniraš i gde radim. Bio sam u nekoliko prilika u kontaktima sa Sarajevom, ali nije se ostvarilo. Nisam opterećen, tu sam – gde sam. Lepo mi je u Maleziji. Ako se desi prelazak u neki od navedenih klubova, prihvatiću. Naravno, bila bi mi čast da budem trener Sarajeva ili Crvene zvezde. Biti trener Zvezde je privilegija, ali i velika obaveza od koje ne bih bežao“, iskren je on.

Risto Vidaković dugo nije bio u rodnim Šekovićima. I to mu nedostaje, prema sopstvenom priznanju.

„Nisam bio jako dugo u Šekovićima. Rođen sam tamo, ali sam kao mali otišao u Nemačku, pa u Sarajevo, pa u Beograd i kasnije svuda po svetu. Obaveze su me sprečavale. Imam u Šekovićima rodbinu, ali voleo bih da se nađem tamo, da sretnem neke ljude koji su moja generacija i one koje sam tamo viđao kada sam dolazio. Malo imam vremena za putovanja, ali ostvariće se i to jednog dana. Nadam se jako brzo“, zaključio je.

Risto Vidaković mogao je da zaradi tolike novce od svog talenta, ali došla su siva vremena da sve pokvare. Ipak, nošen upornošću i profesionalizmom, do uspeha je išao zaobilaznim putem. U dalekim zemljama postao je čovek uspeha. Tamo se to vrednuje i duže pamti nego kod nas.

Davno je osvojio fudbalsku Aziju...