Časopis za mlade „Talas“ besprekorne štampe i tehničkog uređenja, u knjiškom formatu, koji se već uveliko nametnuo svojoj čitalačkoj publici u Republici Srpskoj i BiH u najnovijem broju, u rubrici „Stvaraoci“ iz Pera Srđana Ivankovića na deset stranica doneo je intervju s piscem i sportskim novinarom Tomom Marićem, inače saradnikom Sportskog Žurnala.

Povod za razgovor bile su Marićeve izuzetno čitane knjige, koje su doživele brojna izdanja, koliko i činjenica da je sportski novinar uvršten u leksikon „Srpski pisci u BiH“ i tako se svrstao u drštvo književnih velikana Ive Andrića, Meše Selimovića, Branka Ćopića, Petra Kočića, Skendera Kulenovića, Jovana Dučića, Alekse Šantića...

Tomo Marić na početku intervja kaže:

-To što sam se našao u društvu takvih velikana, kroz sve vekove koji su obuvaćeni, odabrano nas je blizu 200, predstavlja veće prinanje, i to je po meni suština, sportskom novinarstvu kao ozbiljnoj profesiji, a ne pisanje za rebribrigu i razonodu, jer živimo u tako čudesnom vremenu gde je sport ostao jedina oaza spasa za mladog čoveka. Uostalom i stvaralaštvo sportskih ličnosti o kojima sam pisao Miljana Miljanića, Marijana Beneša, Petra Perovića, Dragana Džajića, kroz „Banjalučke priče“ olimpijskih pobednika i sportskih velikana, na izvestan način dalo je i novu dimenziju svim tim poduhvatima kao i samim životima tih izuzetnih ljudi.

Vama to priznanje koje ste dobili kao pisac nikad i nije bilo cilj. Uvek je u korenu bila neka potraga za ljudima i njihovim pričama?

-Meni su se kao novinaru desili i takvi apsurdi u životu koje je teško objasniti kao sve apsrde. Dobio sam nagradu Udrženja novinara Srbije za očuvanje srpskog jezika 2006, a deset godina kasnije Zlatno pero „Limun Papić“. Dakle, nagrade i priznanja u ovom vremenu malo šta znače, postavljeni su drugi  kriterijumi, cene se neke nove vredosti. Mnogo toga okrenulo se naglavačke, nisam siguran da pripadam tom svetu. Kod kuće imam gotovo pun kofer raznih nagrada koje čuvam iz poštovanja, ali i obzira prema drugim ljudima koji su toliko toga dobro radili, a nikad ni za šta nisu nagrađeni, retko ih pokazujem i o njima govorim, iako tu ima i jugoslovenskih i evropskih nagrada.

Šta smo mi to sada?

-Sada sve je ništa, a ništa postaje sve. Bilo je tih perioda kroz istoriju i pre, apsolutna negacija svega. Naprimer, od 1960. godine do samog raspada Jugoslavije u Banjaluku je stiglo 13 olimpijskih medalja od toga devet zlatnih. Poslednje olimpijske medalje u Banjaluku su došle 1988. godine. Naredne Olimpijske igre nismo ni išli jer je 1992. godine rat već besneo. Sada je najboljeplasirani sportista iz Banjaluke na Olimpijadi bio stoti. Pa koje je onda vreme bilo zlatno? Ovo ili ono? Odgovor se nameće sam po sebi. U ono vreme dominantni su bili entuzijazam i zanos, želja za napredovanjem i dokazivanjem, sport je bio svojevrsna filozofija života. Uzmimo naprimer banjalučki rukomet. Ne znam postoji li na planeti klub koji je iz vlastitih redova iznedrio tri zlatne generacije kao što je to činio naš Borac. U svetu je čuvena ona prva koju su predvodili Perović, Karadža, Jović, pa ona druga s Rađenovićem, Karalićem, Popovićem, Arslanagićem... potom treća koju su činili Arnautović, Knežević, Golić, Prtina... Gde smo danas u rukometu na nivou BiH koja je trećerazredna rukometna nacija?

Ko je za to kriv?

-Nije sigurno Borac. On je vodeći klub u dejtonskoj zemlji u kojoj igra, za razliku od Metaloplastike iz Šapca u Srbiji ili Partizana i Bjelovara u Hrvatskoj, koji nisu ni sena nekadašnjeg šampiona Evrope. Borac se bori svim silama da zadrži svoj ugled. Stvorene su takve relacije da sve ono što ne pripada „odabranom društvu“ je trećerazredno. Pogledajte samo kakvi su budžeti evropskih rukometih klubova, pa 20, 30, 40 puta veći nego Borčevi. Neravnopravna je ta „utakmica“. Meni je drago što se Borac nakon svih ružnih iskustava u poslednjih nekoliko godina okrenuo svojoj školi i traganjem za svojim identitetom. I svim srcem želim da u tome istraje, iako će nailaziti na hiljade prepreka.

Mi ovde nekako uvek krećemo ispočetka, rekao bih da uvek pravimo kuću nanovo. To zidanje drugog ili trećeg sprata na sprat koji već postoji nam baš slabo ide. Generacije slabo komuniciraju. U svom radu pričali ste sa raznim ljudima različitih generacija, obrazouvanja, interesovanja. Što se tako teško slšamo i poštujemo?

-To može da nas skuplje košta od stradanja i ratova. Takva naopaka filozofija da svaka generacija treba od temelja nešto da pravi je apsolutno pogrešna. Ovo je Grad koji živi i traje više od 500 godina. Ovde su ljudi radili, stvarali, ratovali, stradali, živeli, borili se, svega je bilo. Ali to traje i jedno na drugo se kalemi i jedno na drugom narasta. Da krenemo od toga da nam danas obeležje Grada čini ono što nam je Germanikus ostavio sa Kastelom, kad su Rimljani tu bili i ono što nam je napravio Ban Milosavljević. To nam je i dan-danas fotografija za razglednice... Nama se počeo rušiti Banski dvor. Kapija hotela „Bosna“ je sačuvana samo zahvaljujući činjenici da se posle zemljotresa Pero Perović, otac banjalučkog rukometa, zatekao ispred hotela „Bosna“ i stao ispred inženjera pukovnika Radulovića koji je rukovodio akcijom rušenja hotela i rekao: „Ovo nećeš srušiti“. Svi su podržali Perovića i kapija je sačuvana do danas. Ona govori da je hotel tu bio 150 godina.

Nestao je stadion Sportskih igara, hram banjalučkog sporta?

-Da li bi iko normalan na ovom celom svetu srušio Stadion sportskih igara i napravio onakvo ruglo od ove zgradetine? Ma sve je tu počelo, i rukomet, i muška i ženska košarka i boks... Odatle su krenuli svetski prvaci, olimpijski pobednici, bokserski šampioni... Ko od starijih Banjalučana ne pamti turnire u malom fudbalu i onaj rusvaj na stadionu kada Romi sa Veselog brijega igraju u ekipi pod imenom „Brazil“. Tu su se održavali i koncerti, onda ti dođeš za noć sve pometeš. Šta je tu sve moglo da bude? Gradsko klizalište, eto to je moglo da bude. Simbol Grada da ostane. Pa što ne sruše Tašmajdan i Šalatu, već ih obnavljaju, što u Sarajevu ne srše FIS. Velika životna istina je da se na silu ne može voleti. Ni sport, ni čovek, ni Grad, ni bilo šta. Ta emocija ostala je enigma tokom celog ljudskog trajanja, zato je tako moćna! Sport je tako postao više i od života – rekao je između ostalog u intervjuu za „Talas“ pisac i sportski novinar Tomo Marić.

Olipijski šampioni Banjaluke

Banjaluka je svetskoj olimpiskoj sportskoj porodici podarila devet olipijskih šampiona Tomu Kneza, Velimira Sombolca, Dobrivoja Seleca, Abasa Arslanagića, Milorada Karalića, Nebojšu Popovića, Zdravka Rađenovića, Zlatana Arnautovića i Antona Josipovića. Olimpijsko srebro osvojila je Slađana Golić, a olimpijsku bronzu Istok Puc i Ermin Velić. U to odabrano društvo Banjalučani uvek stavljaju i bokserskog velikana šestostrukog profesionalnog i amaterskog prvaka Evrope Marijana Beneša.

Miljan Miljanić i Tomo Marić