Malo je fudbalskih svetaca čije potsećanje na blistavi talenat i obećavajuću veliku karijeru nose životnu radost, šta više bude setu i čestu tugu, kazuju moji drugari Slavko i Dado, dok se prisećamo šta su za sportskog veka uspeli da urade Borčev as Nenad Neno Gavrilović i Partizanov “zlatni dečak” Borivoje Bora Đorđević, a kako su im to život i fudbal, odnosno Borac i Partizan kasnije vratili, ko zna da li i svojom voljom, ili našim nikad do kraja objašnjenim prokletstvom. 
Sećaš li se, prijateljsu dragi, mladalačkog doba…
Nenad Gavrilović fudbalski put započeo je u juniorima Borca, potiče iz sportske porodice. Brat Slobodan Bato Gavrilović mu je bio sjajan atletičar, petobojac Borca, godine 1957. na listi najboljih sportista tadašnje Bosanske Krajine. Nenad je išao tim putem u fudbalu. Sve velike uspehe banjalučkog kluba je prošao, bio član one zlatne generacije koja je 1970. izborila povratak u Prvu ligu Jugoslavije, potom finale Kupa Jugoslavije 1974. protiv Hajduka, a zaokružila veličanstvenim uspehom protiv tada slavnog Anderlehta sa Robijem Rensenbrikom i pobedom od 1:0 u Banjaluci, u možda najboljoj utakmici koju je Borac odigrao u svojoj istoriji dugoj više od devet decenija. U svim anketama za izbor idealnog tima Borca od sedamdesetih godina minulog veka pa do danas biran je među “jedanaest veličanstvenih”. Sjajan bek, ništa manje uspešan i kao defanzivni vezni igrač, fudbalski znalac prve vrste, ljubimac navijača. Za Borac je odigrao, na osnovu statističkih podataka, a još više prisećanja, gotovo 600 utakmica, a za klub svog života bio je vezan, kao igrač i trener, 50 godina, ej, pola veka! Za života je zaslužio da mu se podigne spomenik na Borčevom stadionu, niko u celoj plejadi toliko igrača i trenera Borca nije na taj način i toliko dug period bio vezan za klub. Mogao bi da bude ovenčan oreolom “Gavrilović veličanstveni”.
Posle će, ništa manje uspešno, napraviti trenersku karijeru, ne onu napadnu, samoreklamersku, već onu istinsku, fudbalsko-učiteljsku i pedagošku, u juniorima, ili kao pomoćnik trenerima koji su imali “veliko ime”, ali slušali pažljivo sve sugestije i preporuke Gavrilovića. Ko zna koliko je prvotimaca Borca stasalo upravo pod njegovim trenerskim krovom, bar dva kompletna tima, potom misionarske uloge u Slogi Trn, Gomionici, BSK-u, Vrbasu… Najčešće bi o sebi i svom trenerskom poslu govorio ovako: 
-Fudbal je lepa igra, tako da mlade treba prvo učiti da zavole tu igru, da joj budu posvećeni, da uživaju u njoj, da se raduju svakom treningu i svakoj utakmici. U fudbalu se, kao i životu, gubi i dobija, ali nikad ne prestaje njegova čarolija, ta magična privlačnost koja sva druga životna zadovoljstva potiskuje u drugi plan. Znam to iz svog iskustva, kada smo, svojevremeno, igrali odlučujuću kvalifikacionu utakmicu u Čačku protiv imenjaka Borca, u Banjaluci je bilo 1:0 za nas, minimalna prednost, uoči samog susreta u Čačku ophrvala me je trema. Onda sam se sam sa sobom “ispričao”: pa fudbal je igra, zadovoljstvo koje donosi i sreću i tugu, čega se onda plašiš… i tako sam odigrao taj susret koji smo ponovo dobili 1:0 i plasirali se u Prvu saveznu ligu Jugoslavije, tada možda jednu od pet najjačih liga Evrope. Koliko je fudbal zadovoljstvo i kakvu on sreću donosi možda sam se uverio tek po povratku u Banjaluku, bila je razrušena zemljotresom od prethodne godine, a celi grad je izašao na ulice i dočekao nas je s neviđenom radošću i zadovoljstvom. Tada sam možda i izgradio svoju filozofiju života i fudbalske igre.
Često spominjem baš tu generaciju koju će vam navijači Borca i danas izdeklamovati “na prvu”: Jantoljak, Pelc, Gavrilović, Kušmić, Alagić, Agić, Smileski, Jusić, Bećirbašić, Fazlić i Blažević, ovog poslednjeg ubrzo je zamenio Kovačević, jedan od najsjajnijih banjalučkih fudbalskih bisera. Gavrilović je danas daleko od fudbala i od Borca, kuburi sa bolestima, pomalo se oseća napuštenim i zaboravljenim, a ostao je u srcima navijača Borca za sva vremena. Treba li baš život da bude tako surov, jer nikad se ne zna kada će kome odzvoniti poslednje zvono? Gavrilović je simbol Borca, samim tim i fudbalske Banjaluke, a dobre naravi i uvek bio rad svakom da pomogne, možda mu životna nemilosrdnost još teže pada. Nedavno sam ga susreo na sahrani njegovog fudbalskog saborca Smaila Alagića, uz srdačan pozdrav, samo je prozborio:
-Sve nas je manje, u svoje more otplovili su evo Alagić, pre toga Bećirbašić, još ranije Sombolac, pa onda Klikić… ali neka nama živi naš Borac!
Zbog svega ovoga nedavni susret sa pomenutim drugarima pobudio je sećanja na vremena kada je fudbal bio baš “više od igre”, pogotovo fotografija pronađena u prebogatoj arhivi na društvenim mrežama, snimljena na stadionu JNA, tamo sedamdesetih godina veka iza nas, duel Nenada Nene Gavrilovića i Borivoja Bore Đorđevića.
Gde je danas Borivoje Bora Đorđević, odgovor sam pokušao da potražim kod njegovih saigrača iz tog vremena, svi su slegali ramenima, čak i kapiten iz tog perioda crno-belih veliki golman Ivan Ćurković, a nekad je bio, baš kao i Neno, ljubimac navijača svog najdražeg kluba. Jednostavno, niko nije mogao ništa precizno da kaže: ni gde živi, ni s čim se bavi, ni kako mu je danas u životu, jasno je svima samo to da je, kao Gavrilović, daleko od fudbala i Partizana, svog voljenog kluba.
Ostale su, kao pouzdan izvor, jedino društvene mreže, a specijalizovani sajt “crno-bela nostalgija” posvećen uspesima i fudbalerima Partizana, između ostalog, piše:
“Borivoje Bora Đorđević, jedan od najvećih Partizanovih majstora fudbala, rođen je 1948. godine u Beogradu. Odrastao je u beogradskom kraju po imenu Prokop, u neposrednoj blizini Stadiona JNA, pa je za talentovanog dečaka jedini logičan izbor bio da se upiše u Partizanovu školu fudbala. Kao veoma talentovan fudbaler, već sa 17 godina debituje za Partizan, u čuvenoj sezoni 1965/66, kada je Partizan došao do finala Kupa šampiona. Igrao je u veznom redu i za njega nije bilo tajne u fudbalu. Sve do proleća 1975, kada je otišao iz Partizana, bio je tehnički najkompletniji Partizanov igrač. Nažalost, Bora Đorđević nije ni izbliza postigao onoliko koliko se od njega očekivalo. Razlog pre svega treba tražiti u povredama i bolesti usled kojih je dugo pauzirao - u jednom duelu sa igračem Maribora Klančnikom slomljena mu je noga, a takođe je imao pauzu usled žutice. I pored toga, sakupio je 194 prvenstvena nastupa za Partizan. Osim fudbalskih kvaliteta, Bora Đorđević je bio prvi Partizanov igrač čija je slava u tadašnjoj državi bila nalik slavi koju uživaju rokenrol zvezde - muškarci (navijači) su ga obožavali zbog fudbalske genijalnosti, a devojke zbog fizičkog izgleda, pa je u tadašnjem izboru sportskog lista ‘Tempo’ Bora proglašavan za najlepšeg jugoslovenskog fudbalera. 
Paradoksalno je da jedan ovakav sjajan fudbaler nije osvojio nijedan trofej u Partizanu za deset godina koliko je nosio crno-beli dres! Bora Đorđević je imao tu nesreću da bude predvodnik Partizana u vreme kada klupska uprava, posle briselskog finala, nije imala nikakvu strategiju, pa se to odražavalo i na teren.
Bora Đorđević je iz Partizana prešao u Panatinaikos u sezoni 1975/76. i u narednoj sezoni uspeo ono što nije mogao u Partizanu, osvojivši titulu prvaka. Posle tri sezone među atinskim ‘zelenima’ prelazi u nemački SV Ajntraht Trir, gde 1980. završava karijeru.
Borivoje Đorđević je nastupao za sve selekcije jugoslovenske reprezentacije i u svima je, osim u seniorskoj, bio kapiten. Za najbolji tim je odigrao devet utakmica. Bio je učesnik Evropskog prvenstva u Italiji, 1968. godine. Posle igračke karijere, posvetio se privatnom poslu i ostao je van sveta fudbala do dana današnjeg, na žalost svih onih koji se sećaju njegovih majstorija...”
Fudbal, zaista, piše romane, ne uvek vesele, makar kao ilustracija cele ove priče bila samo požutela fotografija duela Gavrilovića i Đorđevića na meču u Beogradu, Partizan – Borac: sećaš li se, prijatelju, majstora fudbala Nene i Bore?

Tomo MARIĆ

Đorđević za Vasovića

Razgovarajući sa čuvenim Miljanom Miljanićem za knjigu “Miljan, ljudi i vrijeme”, čuo sam i brojne zanimljivosti iz istorije jugoslovenskog fudbala, između ostalog i vezanu za Velibora Vasovića i Boru Đorđevića:
-Kad je Vasović prešao iz Partizana u Crvenu zvezdu, u Zvezdi je igrao odlično, digla se velika prašina u fudbalskoj javnosti Jugoslavije, a Zvezda je zbog tog prelaska bila pod velikim pritiskom vojnog vrha, predvodili su ga čuveni generali. Tražilo se da se Vasović odmah za narednu sezonu vrati u Partizan. Zvezda nije imala kud i morala je da pregovara s Partizanom oko uslova da se Vasović vrati među crno-bele. Mene nije interesovala finansijska strana tog transfera, a znam da je i toga bilo, već koga će Partizan ponuditi u zamenu za povratak Vasovića. Partizan je ponudio Zvezdana Čebinca, u to vreme jedno od najboljih desnih krila Jugoslavije, već je bio reprezentativac petnaestak puta, u punoj igračkoj zrelosti, uspeo sam da ubedim rukovodstvo kluba da traže Boru Đorđevića, tada juniora Partizana, a ja sam bio direktor Zvezdine omladinske škole i znao sam izvanredno sve o mladim fudbalerima na prostorima cele bivše Jugoslavije. Međutim, oni su bili kategorični da Đorđević ne može preći u Zvezdu, po cenu da naprave skandal. Na kraju nije bilo druge, Vasović se vratio u Partizan, Zvezdan Čebinac prešao u Zvezdu, čuo sam da su se dogovorili oko materijalnih sredstava, a Bora Đoršević je ostao u Partizanu. Nakon odlaska velikih asova sa scene Šekularca, Galića, Šoškića, Perušića… uz Dragana Džajića za mene je najveći talenat jugoslovenskog fudbala bio Bora Đorđević. Rođen za fudbal. Međutim, česte povrede i bolest žutice sprečile su ga da dostigne evropsku, pa čak i svetsku klasu.

Borčeva legenda

Nedavno sam sa Emirom Jusićem, jednim od velikih asova banjalučkog Borca, uz kasnije sjajnu internacionalnu karijeru u Kanadi, Americi i Severnoj Americi, gde je igrao veliki i mali fudbal sa asovima kao što su: Pele, Pepe, Euzebio, Bobi Mur… bio je tu i Dragoslav Šekularac, u izuzetno prijatnom ambijentu banjalučkog prekovrbaskog kraja, restoranu “Provansa”, uz setne balade sedamdesetih godina pričao o Borcu njegovog doba, kada je s užitkom pominjao Nenada Gavrilovića:
-Gavrilović je godinu dana mlađi od mene, on je 1947. godište, a zajedno smo u Travniku, čini mi se 1965. debitovali za Borac. Posle smo u crveno-plavom dresu prošli toliko toga: ulazak Borca 1970. godine u Prvu ligu, 1974. godine finale Kupa Jugoslavije sa Hajdukom, čuvena utakmica protiv Anderlehta u Kupu kupova i pobeda Borca protiv fudbalskih velikana predvođenih Rensenbrikom… Neno je bio izvanredan fudbaler, dobar drug i veoma drag čovek. Sama činjenica da su ga brojni navijači Borca izabrali u idealan tim, a za njegovo mesto konkurisali su još brojni sjajni fudbaleri: Sombolac, Krivokuća, Kulenović, Vukelja, Kušmić, Lazić, Pelc… a idealan bekovski par na kraju je bio Smbolac-Gavrilović. Znalac, veoma talentovan za fudbal, bio je majstor i malog fudbala… Po svemu što je dao za Borac, i kao igrač i kao trener, on je zaista izrastao u Borčevu legendu. Često se i danas čujem s njim. Popijemo i kafu, a je li i koliko Borac prema nama danas korektan, pa nije ovo vreme korektnosti i zahvalnosti. Sve se okrenulo naglavačke, i u privatnom životu, došlo je izgleda takvo doba.

Nenad Gavrilovic i Borivoje Djordjevic