Na vest o smrti bokserskog velikana Marijana Beneša (1951 – 2018)

Bokserski šampion Marijan Beneš, peterostruki prvak Evrope u profesionalnom ringu i šampion “plemenite” veštine u amaterskom boksu, istrčao je na vrh banjalučkog brda Šehitluci, i odozgo, kroz izmaglicu, posmatrao grad koji mu je bio najdraži na svetu.

A sada… sve se čudno zamutilo, građanski rat u BiH besni, on se u tom vrtlogu strave i užasa slabi snalazi, obuzele ga misli od kojih ga je strah, sve zna i sve vidi, ali okovala ga nemoć. Vrelo gvožđe i unezverana masa – slika rata u originalu.

Kako čovek sporta, uz to i nežna ljudska duša, da išta u tom strašnom vrtlogu razume?

Dugo se kuvalo, pretilo, raspirivala se buktinja kataklizme, i onda je sve planulo. Rat! Ovde nisu važila iskustva prošlosti, ovde istorija nije učiteljica života, ovde su se i jedinog Nobelovca jedni odrekli, a drugi tumačili kako je samo njima odgovaralo. Ovde se nesreća objašnjavala kao da ima stotinu lica, a ne samo jedno – lice nesreće! Sve što je do tada, mukom i radom, pameću i patnjom, talentom i upornošću, glavom, rukom, nogom… stvarano i važilo kao opšta vrednost, mahom je pretvoreno u prah i pepeo.

Za tili čas, kako je besneo plamen kataklizme, nije se znalo ko s kim i protiv koga ratuje, gorila je crna zemlja. Može li ovde da gori i nebo!?

Marijan Beneš bio je očajan.

Kakvo god pitanje je postavio, nije nalazio odgovor, ili ako ga je dokučio, shvatio je svu svoju naivnost.

Plašeći se da izgubi preostali promil privatnosti, Marijan se često sećao svoje dece: Žanet, Marijane, Marije i Filipa.

U tom teškom vremenu vreme najčešće provodio s prijateljom Simom Vukovićem, s kojim je, svojevremeno, kao kondicionim trenerom, harao ringovima širom Evrope i sveta. Kaže Simi, jedne kišne noći, Banjaluka sva u mrklini:

-Izuzev ovog vremena, kada se jedino s tobom družim, ja sam uvek bio okružen ljudima. Nikad nisam bio sam, ali sam najčešće bio usamljen. Evo ovo vreme koje provodim s tobom, najmanje sam usamljen.

Marijan se podiže od stola, tako da mu je Simo, u polumraku, vidio samo obrise figure, pa je glas koji je do Sime dopirao zvučao nestvarno:

-Prijatelju, hvala ti na svemu, pozdravi sve koje nisam video, i kaži da Marijan ni na koga nije ljut. Jeste se u mene uvukla tuga, ne znam da li će me ikada napustiti, ali niko za to nije kriv. Još i ovo da ti kažem: znaš zašto sam pisao pseme, i skriveno, za svoju dušu, svirao flautu? Baš zbog toga što sam bio usamljen! U mom životu su izuzetak samo ovi minuli dani, Marijan će to znati da pamti.

U tom polumraku, pružili su, i jedan i drugi, čvrsto stisnuli ruku. Sutra ranom zorom kroz izmaglicu prešao je most na Savi…

…od Save ponovo ponese vetar i još pojača hladnoću. Gotovo obamrlo telo vraća u život brzim trljanjem ruku po licu, rukama i nogama… Pokušava se uspraviti, a stari kamion koji jezdi kroz slavonsku ravnicu, dobro zaljulja u jednoj krivini.

Stvarno, budan je sanjao! Ni sam ne zna koliko je to trajalo, ali je trajalo…

Zvoni u glavi! Zvoni od života! Težeg nokauta nema!

Duboko uzdahnu, o Bože…

Sve je daleko, predaleko, a opet, previše istinito. I oni na zemlji, i oni pod zemljom, i one koje voliš, i one koje više ne znaš da li voliš. Sve se zaplelo, i ljubav i mržnja. Ljubav i mržnja više nisu privatni već kolektivni doživljaj; ako zaista jesu kolektivni osećaj, mogu li uopšte i postojati?! Mogu! Ne mogu! I mogu i nemogu!

(Odnekud mu pred oči dolaze “slike” sa velikih mečeva protiv njegovog idola Zvonke Vujina, duel sa Ljubinkom Veselinovićem, onda nezaboravan okršaj u prepunom banjalučkom “Boriku” protiv Žilbera Koena, bitka u Danskoj za titulu prvaka sveta protiv Ajubija Kululea koju je nezasluženo izgubio, dvoboji sa Toresom, u kojima je sve praštal, setio se prijatelja pokojnog novinara Branimira Milakovića, svog druga Branimira Šajića, odnekud ga doziva njegov kapiten, takođe veliki šampion, Radovan Bisić, ali ga ne čuje šta govori, “vidi” šampionsku ekipu Slavije: Zvonko i Zdravko Pala, Željko Košpić, Nazif Zembo, Viktor Homa, Fadil Bašić… s njima i trener Predrag Krstić…)

Kad prođe ovo ludilo, prepuno mržnje i prezira, kako će ljudi živeti, čega će se sećati, hoće li stideti sebe, Boga i ljudi, zemlja sa toliko Božjih kuća, a sa toliko nevernika; nevernici ratuju zarad vere. Bože im oprosti! Hoće li se ikad ispod ovog nesrećenog računa povlačiti crta ili linija, svejedno, i ko je taj koji če je podvući? Postoji svet u kojem je, u svakom trenutku, moguće sve, iako se tvrdilo da ga nema. I moguće je baš sve: privatno postaje opšte, nema puta, a putuješ – kao sada on – na ovom kamionu kroz slavonsku ravnicu. Nema ni korena ni stabla, ima obelisk sablasti, poredane kolone bez reči mu se klanjaju, i sam deo te kolone. Ima li odbrane od svega toga?

Nije to “magični četverougao”; ovo su neki drugi pravougaonici, u kojima nema odbrane, moj šampione!

...nismo svi krivi, ali niko nije ni sasvim nevin…

Za života legenda

Marijan Beneš iz izbeglištva vratio se u Banjaluku, u naselje Vrbanja gde ima porodičnu kuću. Trenirao je mladiće i devojke, mahom Rome, na Veselom Brijegu. Proglašen je za najboljeg boksera Slavije u 20. veku. Kažu da je po jednoj verziji Svetske bokserske federacije član kuće slavnih u Njujorku.

Mnogi ga smatraju za najslavnijeg sportistu Republike Srpske i BiH svih vremena. Jedini je sportista proglašen za najbolje sportistu Jugoslavije. Zaslužni je građanin Republike Srpske sa nacionalnim priznanjem. Boksersku karijeru započeo u tuzlanskoj Slobodi, a izrastao u velikog borca u banjalučkoj Slaviji. Godinama reprezentativac Jugoslavije.

Kao profesionalac, jer Jugoslavija nije bila član Bokserske profesionalne asocijacije, boksovao je pod austrijskom zastavom. Kratko rečeno: legenda za života!

Bio je, baš, najveći

Najbolji jugoslovenski fudbaler svih vremena Dragan Džajić, posredstvom Sportskog žurnala uputio je poslednji pozdrav Marijanu Benešu:

-Bio je baš najveći jugoslovenski bokser, bez obzira na veličinu asova kakav je bio i Mate Parlov. Beneš je imao nešto posebno. Mene oduševljavao i načinom borbe, sportskim dostojanstvom u ringu, šampion u doslovnom smislu te reči. Bio je zaista neponovljiv!

Lavlje srce

Uz lavlje srce i čeličnu pesnicu, Marijan Beneš pisao je poeziju i svirao klariner iz dubine duše.

Snaga junačka, duša devojačka, a iza sebe je imao brojne trofeje od “Zlatne rukavice”, “Zlatnog gonga”, čelične pesnice, među evropskim konopcima. Gde god se pojavljivao i boksova, bio je to svjevrstan praznik junaštva i viteštva.

Film i roman

Roman o Marijanu Benešu “Bio jednom jedan šampion” doživeo je osam izdanja, a po njemu je snimljen i dugometražni dokumentarni film koji je osvojio brojne nagrade i “titlovan” na francuski, engleski, nemački i španski jezik i emitovan širom sveta. Film je dobitnik nagrade “Srebrni bor” na festivalu u Brusu u konkurenciji stotinu filmova iz celog sveta. Kao najgledaniji film 2006. godine, dodeljen mu je “Oskar popularnosti”. Na festivalu u Beogradu je dobio nagradu publike. Producent filma je bila NTV Banjaluka, a reditelj Dejan Strika.

Sestra Ljiljana anđeo čuvar

Marijanova sestra Ljiljana bila je i svojevrstan njegov anđeo čuvar tokom cele sportske karijere. Marijan je takođe bio izuzetno privržen svojoj sestri, što se moglo videti i na njegovim profesionalnim mečevima, kad bi posle pobede prvo Ljiljani hitao u zagrljaj.