Od januara Čukarički je zvanično dobio još jedno pojačanje, u stručnom štabu. Jedan od trenera u timu belo-crnih postao je i nekadašnji igrač ovog kluba, Zoran Rendulić. Proslavljeni štoper je već šest meseci na Banovom brdu, a na pripremama na Kipru je i ozvaničena njegova nova funkcija.

- Zvanično sam trener u stručnom štabu Čukaričkog od ovih priprema na Kipru. Prethodnih šest meseci sam bio u klubu, učio sam sa sportskim direktorom Nenadom Mirosavljevićem i te neke druge stvari, bio sam na terenu svaki dan, usput sam završavao i „A“ licencu. Uspeo sam sve da sklopim u tih šest meseci. Iz kopački sam direktno prešao na neku funkciju, nisam ni imao mnogo vremena da razmišljam. Opet, sa druge strane, znao sam šta hoću kad završim karijeru, tako da je prethodnih šest meseci ispalo super, kao neki probni rad. Naučio sam zaista dosta stvari – istakao je Rendulić.

Kad se javila ideja da postanete trener?
- Već kako se karijera bližila kraju, kao defanzivac, oduvek sam po prirodi pozicije video čitav teren. Takođe, uvek sam gledao da budem pozitivan, da pravim dobru atmosferu u svlačionici, voleo sam uvek malo više da pričam. Zamišljao sam kako bih ja postavio stvari kad bih bio trener. Od mnogih trenera sam naučio kako treba, a bogami i kako ne treba – rekao je Rendulić.

Od koga ste „skidali“ šta treba, a od koga šta ne treba?
- Imao sam dosta dobrih trenera u karijeri, i u inostranstvu i u Srbiji. Od mnogih sam uglavnom učio kako treba, ali svako od nas ima i neku manu. Te mane neću isticati sad, zadržaću ih za sebe i pokušati da ih otklonim tokom moje trenerske karijere.

Da li trener treba ujedno da bude i psiholog?

- I kad sam bio igrač uvek sam znao šta najviše volim kod trenera. To je prva stavka, ako trener nema osećaj i međuljudski odnos, ne samo sa igračima, već sa svim ljudima u klubu, ako šef struke ili bilo koji trener nije primer svima ostalima, onda od tog posla nema ništa. Naravno, šef struke treba da bude prva persona. Psihološki momenat je veoma bitan. Danas možete na Internetu da nađete treninge za celu godinu, sve mikrocikluse, ali osećaj kad šta treba, kako održati grupu i atmosferu, to ne može da se skine. Zato mislim da nije slučajno što se desetak najboljih trenera „vrte“ po raznim klubovima.

Koga biste istakli od trenera tokom igračke karijere?
- Imao sam uglavnom dobar odnos sa trenerima, nikad nisam imao neki problem, konflikt bilo koje vrste. Najsvežiji su mi primeri, što se tiče psihološkog momenta, sa Grofom Božovićem, sa njim imam super odnos, normalno je da mi je on i neki uzor. To je čovek koji ima osećaj za sve, i kad da se našali i kad da bude ozbiljan. Opet, sa druge strane, Milojević je fantastičan. Kad bi njih dvojicu spojio u jednog trenera, to bi bio prototip šefa struke za prvih deset evropskih klubova. Grof mi je bio trener i u Čačku na početku karijere, takođe i kad sam završavao karijeru u Zvezdi. Ta atmosfera, posebno u sezoni kad smo bežali Partizanu 30 bodova, to ne može da se poredi sa bilo čim. Kad vas trener dovede do toga da jedva čekate da dođete na trening, sat vremena ranije, čak da ostajete posle treninga, da jedva čekate kad ćete ići na pripreme, u karantine, to ne može da se meri sa bilo čime.

Šta je konkretno Vaš zadatak u stručnom štabu Čukaričkog?
- Moj zadatak je rad sa odbrambenim igračima, što je i normalno. Igor Bondžulić ima već određeno iskustvo, ozbiljnu energiju, on je prvi pomoćnik. Pavle Delibašić radi više sa veznim igračima i napadačima, tako da smo se dobro podelili. Imam i zadatak da obratim više pažnje na defanzivne igrače. Radiću, kad god bude bilo vremena i prostora, sa defanzivcima. Individualno, radim sa jednim ili dvojicom igrača, to mi je zaduženje za početak. Radiću šta god mi kažu, s obzirom da mi je svaki trening, sastanak, priprema za utakmicu, novo iskustvo. Dok sam bio igrač, moje je bilo da dođem na stadion, odradim trening, istuširam se, i ništa me više ne interesuje, dalje imam svoj život. Tek sad vidim o čemu sve ljudi pričaju u trenerskoj svlačionici, o kakvim detaljima razmišljaju. Stvarno moraš da se baviš fudbalom 24 sata i da vodiš računa o 30-tak igrača. To je psihološki mnogo zahtevan posao.

Kakav je odnos igrača Čukaričkog prema treninzima, i uopšte prema obavezama u klubu?
- Momci su, pogotovo mlađe igrače moram da pohvalim, veliki profesionalci. Čukarički ima veoma mladu ekipu. Sećam se kad sam bio igrač, ako jedan ili dvojica uopšte budu u prvom timu, to je super. Sad ih ovde ima desetak. Samo je u Srbiji star igrač koji ima 24-25 godina. Ne treba deliti igrače na stare i mlade. Uz tri-četiri starija igrača, mislim da imamo odličan tim, koji je dugo zajedno. Otišao nam je samo Bojić, došli su Luković i Kovač. Ovde je devedeset odstvo igrača za potencijalni transfer, što je najbitnije za klub. Moram takođe da pohvalim Puškarića, koji sa 33 godine ima predispozicije da može da igra još dugo. On je primer odnosa na treningu, požrtvovanja, profesionalizma. Jedino mi je krivo što nije napravio ozbiljniju karijeru u inostrantvu, s obzirom da je to zaslužio.

Otkrio je Rendulić i šta mu je cilj u trenerskoj karijeri.
- Kad sam imao devet godina, moj igrački cilj je bio da zaigram za Milan. Nisam uspeo da ispunim to, bio sam u jednom momentu blizu da dođem u Italiju, ali nisam uspeo. Čim sam počeo trenersku karijeru zacrtao sam sebi cilj da budem trener Milana. Normalno, preko Crvene zvezde, ako bude moglo. Imam uvek najveće ambicije i ciljeve. Ali, sigurno će to biti proces. Mnogi treneri su mi rekli da prvih deset godina učiš na svojim greškama. Nešto ću manje učiti, nešto više. Voleo bih da u budućnosti, za tri, četiri, eventualno pet godina, a sada imam 34, da se za mene priča da sam mlad i talentovan trener – zaključio je Rendulić.