Siniša Mihajlović

On u sebi ima DNK pobednika. Jedan od retkih stručnjaka koji već godinama sa uspehom radi u Seriji A, a nije Italijan. Prošle sezone je u Bolonji nemoguće učinio mogućim. Nikome nije bilo jasno kako jedna prežaljena ekipa, ođednom, puca od samopouzdanja, zrači identitetom i pleni dostojanstvom. Odgovore su našli na srpskom jeziku. Klub koji je bio na ivici ambisa sačuvao je ispadanja u niži rang i doveo ga na prag Lige Evrope. I pazite. Jedno je spasiti ekipu na jedvite jade, a potpuno drugo spasiti je u velikom stilu, kolo pre kraja sa trideset osvojenih bodova u sedamnaest odigranih kola. Više od Intera i Lacija, tek za bod ili dva slabije od Juventusa, Napolija, Rome i Milana, pobedivši Inter i Napoli, i osvojivši deseto mesto na kraju prvenstva. I to sa trostruko slabijim i jeftinijim timom od svih gore navedenih. Dovoljno da mu Bolonja ukaže novo poverenje i da mu pokloni srce u još jednoj, ovoga puta njegovoj najvažnijoj borbi. Pobediće, jer to je on. Kako sam reče: „rođeni ratnik iz zemlje u kojoj niste čvrsti zato što želite, već zato što morate da preživite. Dobitnik Zlatne lopte FSS za 2019. godinu Siniša Mihajlović.

Borio se Siniša Mihajlović da ne pusti suzu kada je izašao na veliku scenu Narodnog pozorišta. Šef struke Bolonje dobio je na proslavi 100 godina Fudbalskog saveza Srbije Zlatnu loptu za najboljeg trenera Srbije u 2019. godini, jer je izveo pravo čudo kada je preuzeo taj posrnuli italijanski tim, na ivici ispadanja iz Serije A. Žestok aplauz, stojeće ovacije, dobio je Mihajlović kada je izašao da dobije nagradu. Naravno, nije to bio samo aplauz za tu pobedu na terenu, već i jači za onu pobedu koju je Siniša odneo u poslednja tri meseca van terena, u bolnici u Bolonji.

I to je ganulo Mihajlovića, dovelo ga na ivici suza. Ali, kako je oduvek bio čovek od reči, ispunio je i ovog puta obećanje.

„Obećao sam da neću da plačem…Ali, hvala vam od srca. Hteo bih sve da vas pozdravim i da izrazim veliku zahvalnost za ovu, kako da kažem, premiju, ovu počast, jer biti najbolji trener Srbije i biti izabran od svojih ljudi, od Srba, za mene nema veću važnost, jer je to za mene najveće priznanje koje sam mogao da dobijem“, govorio je emotivni Mihajlović.

Mihajlović nije spremio govor, već je pričao „iz glave“, sa primetnim emocijama u glasu.

„Hvala FSS-u i čestitam 100 godina postojanja. Hvala i svim onim ljudima koji su mi pokazali ljubav u momentima kada sam četiri-pet meseci bio u bolnici, od sportskih radnika, saigrača, prijatelja, političara, da ne nabrajam. Sigurno da su mi dali veliku snagu. Bez vas bi bilo mnogo teže da prebrodim šta sam prebrodio“, rekao je Miha, a onda dodao.

„Ovo je za mene velika stvar, jer, kao što znate, 30 godina živim i radim u Italiji, ali bio sam i ostao Srbin. Nadam se da vas nisam razočarao i da sam dobro predstavljao Srbiju na najbolji način i to ću dalje da nastavim“.

Mihajlović je nabrajao i sve prijatelje i legende koje su došle na proslavu, a onda je malo i skrenuo temu i pozdravio svog kuma i nekadašnjeg saigrača Dejana Stankovića.

„Hteo bih, iako to nema nikakve veze, da čestitam mom bratu i kumu što je postao trener Zvezde, to je velika stvar. Ja ću biti uvek uz tebe, znaš koliko te volim. Ne znam da li sam zaboravio nešto, mnogo starih prijatelja ovde…Dukica (Dušan Tadić)…Kad si počeo da igraš za reprezentaciju? A? Ha, ha, nadam se i ubeđen sam da ćemo uspeti da se kvalifikujemo, sa igračima kao što je Dukica i ostali, imamo šanse“, govorio je Mihajlović.

On je na kraju svima poželeo i srećnu Novu godinu i Božićne praznike, a onda istakao:

„Hvala, ovo je za mene najlepše priznanje. To i što sam bio selektor Srbije, uz ono osvajanje Kupa šampiona su mi najlepše stvari“.

Zlatnu loptu FSS Siniši Mihajloviću uručio je Slaviša Kokeza, predsednik Fudbalskog saveza Srbije.