Marko Mlinarić

BANJA LUKA – I danas je najviše onih koji su spremni tvrditi da je Marko Mlinarić jedan od 10 najboljih veznih fudbalera u istoriji zagrebačkog Dinama. U sećanjima brižljivo čuva igračke dane, pa i gostovanja ostalim članovima „velike četvorke“, ali i Borcu, Olimpiji, Sutjesci, Veležu... Jednom prilikom, u Banja Luci je Marko postao Darko.

Srećni su ljudi koje prate sećanja. Srećna nam sećanja: njemu na vreme kada je bio jedan od najboljih fudbalera Dinama i Jugoslavije, a a nama – jer, pripadamo vremenima u kojim je on svojim igrama davao smisao svemu što fudbal nudi. Igra sa toliko čarolije, pokušaji sa ko zna koliko golova, remek dela sa salvama aplauza. Sve je bilo kao u filmu, a bio je, zapravo život. Život satkan od sreće. I od snova.

Marko Mlinarić, time je sve rečeno!

„Ovo je prava prilika da pozdravim sve čitaoce Sportskog žurnala, ali i sve ljubitelje najpopularnijeg sporta, ma gde da su“, započeo je svoju priču Marko Mlinarić.

On je jedna od Dinamovih legendi. U dresu zagrebačkih „modrih“ odigrao je 613 zvaničnih utakmica, postigao je 174 gola. Dolazio je i u Mostar, u Banja Luku, u Ljubljanu, u Suboticu, u Nikšić..., ne samo u Beograd ili Split. Lepša vremena rađala su neprolazne uspomene.

„To je bio neki drugi fudbal, sasvim druga vremena, liga neuporedivo jača od ovih današnjih. Ostaju uspomene sa svih stadiona širom tadašnje Jugoslavije. Fudbal je u to vreme na sreću bio izuzetno koncentrisan. Imali ste 22 miliona ljudi. Danas bi ta liga bila deo ’petice’, neću preterati kada to kažem“, govori Mlinarić.

Za njega je Dinamo bio i ostao sve. I Mlinarić je Dinamu dao mnogo. Jer, neki su znali reći da je on Dinamov Maradona.

„Dinamo je moj život. U Zagrebu sam rodio se i odrastao. Tu su bili moji roditelji i moja braća, a jedan je i nastupao za mlađe selekcije Dinama. Svi smo vezani uz klub, uz grad, uz Hrvatsku. Dinamo mi je pružio sve. Omogućio mi je da nastupam za mlađe, a kasnije i za seniorsku selekciju Jugoslavije. Na kraju krajeva, ja sam iz Dinama otišao i u inostranstvo“, analizira Mlinarić.

Imao je 17 nastupa za Jugoslaviju. Zar nije moglo i više, a mnogi misle da je trebalo biti bar još dva puta toliko?

„Teško je o sebi govoriti. Neka o tome sude drugi, pa i ljudi koji parte domete u fudbalu. Moglo je biti i više. Međutim, nisam imao previše samopouzdanja kada sam igrao za reprezentaciju. Nešto je tu nedostajalo. Da ne budem pogrešno shvaćen, mislim da je za mene bilo mesta u Španiji na SP 1982.godine. Moglo je biti bolje i više, ali u životu nije uvek onako kako mi želimo i zamišljamo. Bilo je kako je bilo“, rekao je Marko Mlinarić.

Igrao je za Okser, pa Kan, Segestu... Ima prebogato iskustvo, pozvan je da govori o fudbalu danas i onom vremenu u kome je i on sve bojio u uspehe. Titula i Kup Jugoslavije sa Dinamom, desetka na njegovim leđima, a na jednoj utakmici protiv Hajduka rezultat 2:2, po dva „slobodnjaka“ i remek dela Mlinarića i Blaža Sliškovića. Imala je nekadašnja zajednička zemlja mnogo velemajstora za te pozicije.

„Bilo je genijalnih igrača. Ja bih mogao nabrojati njih 20, a onda bi se neko mogao naljutiti, jer bi nekoliko njih zaboravio. Izbor je bio veliki. Drugoligaši i republički igrači bili su izuzetno potkovani tehnikom, znanjem. Nekada se fudbal igrao sa dosta romantike. Danas je surovi profesionalizac. Igrači rano odlaze u inostranstvo, klubovi od prodaje igrača žive. Ima i danas sjajnih igrača ne prostoru nekadašnje zemlje. Lepo se prisećati naših vremena i čestitati sadašnjim igračima što su odlični“, nastavlja on.

„Kakva varka Mlinarića Marka“ ili „kako melje ovaj mlinac, kako igra ovaj klinac“... Još odzvanjaju reči legendarnog reportera Ivana Tomića. Prijateljstva stečena na fudbalskim terenima, napornim pripremama i dugim putovanjima jednostavno ne blede. Mlinarić je na svoje prijatelje ponosan, a ima ih širom Srbije, BiH, Makedonije, Slovenije, Crne Gore, razume se i u Hrvatskoj.

„Ponosan sam na sve njih. Tužan sam što je nedavno preminuo Marko Elsner. Zagreb je od Ljubljane nekih 120 kilometara. Stalno smo se dogovarali da se vidimo, ali Elsner je otišao. Mnogo me je to pogodilo. Čuo sam se nedavno sa Ljubom Radanovićem, Borom Cvetkovićem, pre nekoliko godina sreo sam Boška Đurovskog. Naviru uspomene. S godinama ljude se prisećaju svega lepog iz prošlosti. Bili su to dani kada su ljudi bili bliski. Na terenu smo bili rivali, a u životu smo ostali i dobri ljudi i vrhunski prijatelji. Hoću vam reći da je Dinamo igrao u Banja Luci, moja majka je slušala prenos Ivana Tomića, ja u prvih petnaest minuta nisam imao precizan pas, a legendarni reporter je rekao:’Mali Marko postao je Darko. Sve je lopte darivao igračima Borca!’ Sve je imalo svoj smisao“, kaže Mlinarić.

Čime se danas bavi blistavi Dinamov as, poznati, priznati i uljudni Marko Mlinarić?

„Dosta dugo angažovan sam u Dinamovoj školi kao trener individualnog rada. Dakle, radim na elementarnoj tehnici, prijemu i predaji lopte, izvođenju slobodnih udaraca, centaršutevima... Rad sa decom ispunjava me i to ću da radim do kraja svoje trenerske karijere“, kaže ovaj šesdesetogodišnjak.

Bio je jedna od najvećih Dinamovih legendi. Bio je fudbalski graditelj igre. Bio je vrhunski tehničar, odličan dribler i majstor proigravanja i pucanja na protivnički gol. Bio je i gost „Sportskog žurnala“, zahvalni smo mu na razgovoru.

„Hvala i vama. Pozdravljam sve poklonike fudbala širom sveta. Posebno one koji će biti u prilici da pročitaju naš razgovor “, zaključio je Mlinarić.

S godinama teške trenutke naziva sudbinom, a srećnim se rado vraća.  Često parafrazira Gabi Novak i njenu pesmu:“Pamtim samo srećne dane!“

Razumljivo, njih je bilo i više. I ko da se ne seća velikog Marka Mlinarića i onih srećnih dana. Lepa vremena su prohujala, a neka nova dolaze. Život traži da i u njima lepotu tražimo.

Fudbalski razgovori nam u tome pomažu...