PODGORICA – Sredinom ’80.godina prošlog veka Zoran Vorotović bio je jedan  od najboljih levih bekova Jugoslavije. Kada je okončao karijeru, sudbina se poigrala sa ovim sportistom. Doživeo je tešku saobraćajnu nesreću nakon koje trpi velike bolove i trajni je telesni invalid. Dakle, život ima svoje i lice i naličje. Svoju darovitost potvrdio je u Sutjesci, Olimpiji, Budućnosti, Crvenoj zvezdi, reprezentaciji Jugoslavije. Kada pada kiša da je tama u sred dana, kao što je bilo u primeru njegovom, zaborav preti da sve ugrozi što je ostvario. Međutim, i ovaj razgovor ima za cilj da se prisećamo svega što je dao fudbalskom sportu.

„Hvala vam od srca što ste se setili mene, čoveka koji skoro više nikom ne treba. Hvala , uz pozdrav svim čitaocima“, započeo je ovaj razgovor na srdačan način.

Taj razgovor krenuo je onim što ga muči dve decenije. Imao je tešku saobraćajnu nesreću, leva ruka nije u funkciji, leva noga je spašena. Bolovi su stalni, a prijatelja kada čoveka boli sve je manje.

„Kako je bilo, mogu reći da sam pobednik. Međutim, imam 24 časa dnevno jake bolove i dalje. Nosim se nekako s tim. Očekujem da idem na Vojno-medicinsku akademiju i lekari su rekli da će nakon tih zahvata bolovi biti podnošljiviji za 20 do 30%. Uh, ja bih bio prezadovoljan. Moje muke su ogromne“, kaže Vorotović.

Zoran Vorotović je fudbalski školovan u Nikšiću, gde je i počeo karijeru, u ekipi Sutjeske. Prešao je u Olimpiju, a zatim i u Budućnost, gde je postao jedan od najcenjenijih jugoslovenskih bekova. Odatle , kvalitet ga preporučio, kao povremeni reprezentativac dolazi u Crvenu zvezdu, gde je igrao 1986. i 1987. Nakon toga igrao je u Turskoj, a pred kraj karijere i u subotičkom Spartaku. Kaže da je zadovoljan ostvarenim.

„Zadovoljan sam. Igrao sam do 37.godine. U moje vreme kada igrač ima 30 godina svi su govorili da je star. Danas sa 35 godina ima puno znanja i pruža najviše. I onda je bilo bolje igre, a više kvalitetnih fudbalera“, govori on.

Čekao je svoju šansu sa klupe u onom istorijskom meču protiv Reala, hladnog i ledenog 4.marta 1987.godine. Zadnju liniju činili su Slavko Radovanović, Miodrag Krivokapić, Milivoj Bračun i Marko Elsner. Sve se pitalo Zvezde.  Hoće li Beograd, Banja Luka, Podgorica, Skoplje, Ljubljana, Sarajevo, Zagreb, Novi Sad imati priliku da se nešto slično ponovi u skorije vreme?

„Ta utakmica mi budu tugu. Nije mi krivo, ali sam očekivao da ću igrati protiv Reala. Lep je osećaj da nastupite pred sto hiljada ljudi. Trener Velibor Vasović bio je vrhunski stručnjak, izvanredan pedagog. Međutim, on je desnog beka Milivoja Bračuna, vrhunskog igrača, poslao uz levu aut liniji. Kasnije mi je rečeno da me nije hteo uvesti u igru, a da nije imao rešenja na toj poziciji, pošto je Mile Jovin oporavljao se od loma noge. Znam, nisam bio disciplinovan, ali nisam kažnjen zbog nekih posebnih poroka. Voleo sam žene, ali voleti nije greh“, priznaje Vorotović.

Interesantna pojedinost: pre Crvene zvezde za Budućnost je odigrao čak 238 utakmica i postigao fantastičnih 15 golova. Za defanzivca je to impresivan učinak.

„To su samo prvenstvene utakmice. Bilo je i kup utakmica. Nije ih bilo kao da je Crvena zvezda ili Partizan, ali manji klubovi su tada bolje plaćali. U velikim klubovima kažu da nema para, dovoljno je da igraš za veliki klub. Bilo je mnogo prijateljskih mečeva i golova. Ja sam zadovoljan“, nastavlja Zoran Vorotović.

Za godinu vernosti Crvenoj zvezdi odigrao je 40 utakmica, ali nastupi za reprezentaciju Jugoslavije odvijali su se dok je igrao za Budućnost. I to govori da je tada bio jedan od najboljih levih bekova velike, prelepe zemlje i fudbalske velesile.

„Sve je tako. Tada je bilo doći do državnog tima, ako nisi u nekom od timova ’velike četvorke’. Jer, tada se znalo da je prvak Zvezda ili Partizan, nešto ’uštine’ Hajduk i to je to. Neuporedivo je bio bolji fudbal tada nego danas. Izuzetna konkurencija i mnogo teže je meni iz Sutjeske ili Budućnosti doći u reprezentaciju nego igračima koji su nastupali za pomenute klubove. Da sam u 20.godini došao u Zvezdu, pa imao bih blizu sto nastupa za reprezentaciju. Lepo osećam da bi tako bilo. Danas je tuga i slab kvalitet fudbala. Sve je bilo bolje ranije“, setno će Vorotović.

Danas Srbija, Crna Gora, BiH posrću. Makedonija će na šampionat kontinenta, Slovenija kratko zasjaji, a Hrvatska je ostvarila i najviše. Da je ostala Jugoslavija, mnogi misle da bi za ovih 30 godina bar po jednom bila i prvak Evrope i šampionat sveta.

„Ubeđen sam 100% da bi bilo tako. Sve smo imali: kvalitet, vrhunske trenere, gledaoce. Danas nema ništa. Sve se svodi na utakmice Zvezde i Partizana. Nekada je ta utakmica okupljala 100.000 duša na Marakani. Danas nema dobrog fudbala, a kvalitet mami gledaoce na stadione. Doduše, danas nema one bezbrižnosti. Danas su svi u brigama, depresivno je vreme, svi negde žure. Lepota je ostala u prošlosti“, tvrdi Vorotović.

Jedna pesma kaže: „Gde ste sada prijatelji kad me boli sve?!“. Gde su njegovi prijatelji, jave li se, dođu li, da li ga obilaze ili zaobilaze?

„Da budem iskren, najveći broj prijateljstava izgradio sam u Beogradu. Vidite, danas ne poznajem nekog od igrača Budućnosti. Istina, odem do kluba. Korektni su maksimalno. Pitaju me da li mi ikada išta treba. Hvala im na tome. Izdejstvovao sam penziju od nekih 700-800 evra da mogu da živim. Poznato je da sam ja voleo puno da trošim. Ni za čim ne treba da žalim. Samo da su bolovi manji i podnošljiviji, sve bi bilo bolje“, zaključio je svoju priču on.

Ponosan je na sve što je ostvario kao fudbaler. Međutim, kada su bolovi kao posledica saobraćajne nesreće nesnošljivi, i u podne je Zoranu Vorotoviću crno pred očima. Pa svetlost ponovo zavlada kada mu bude lakše. Onda shvati da je od mnogih zaboravljen, te mu život postane siv kao pepeo, ali kada shvati da ima dobrih ljudih i prijatelja koji ga se sećaju i rado ga posete ili pozovu, život Zorana Vorotovića ponovo bude bogat.

Kao rodni Herceg Novi u dane mimoze...