Ilija Zavišić
Ilija Zavišić je u svoje vreme slovio za ponajbolje desno krilo jugoslovenskog fudbala. Osim vernosti Partizanu, zapažen učinak ostvario je i u nemačkoj Bundes ligi, pa Radu sa „Banjice“. Iz njegove trenerske „radionice“ izašlo je nekoliko fudbalera koji danas čine skoro pola reprezentacije Srbije. Nekada je Ilija Zavišić rešavao najveće fudbalske okršaje na domaćoj sceni, a sada kaže da je ostala prazna duša zbog viđenog na nedavnom 163.večitom derbiju.
Rođen početkom 1952.godine u Donjem Milanovcu, Ilija Zavišić izrastao je u vrhunsko desno krilo. Fudbalsku karijeru započeo je u Hajdug Veljku iz Negotina, pa devet godina proveo u Humskoj. Potom je igrao u Bundes ligi, da bi karijeru okončao u Radu.
Sredinom oktobra odigran je 163.večiti derbi. Nije bilo pobednika, nije bilo bog zna kakve igre i lepote, svega dve – tri lepe prilike. Zavišić ima svoje viđenje.
„Derbi kao derbi je uvek veliki, krasi ga ambijent koji napravi publika. Međutim, sada nema publike, a igrači su dali mnogo manje nego da je bila publika. Poslednji derbi bio je tanak i skroman, dobio je prolaznu ocenu. I ne volim što je bilo mnogo stranaca. Nije to više ona draž kao kada igraju naša deca. Srećan sam da su najviše pokazali Steanović i Marković u Partizanu, te Nikolić i Gavrić u Zvezdi, mada je Gavrić bio povređen i nije prikazao što se od njega očekivalo“, kaže Ilija Zavišić.
Još odzvanjaju reči legendarnog reportera Marka Markovića sa 61.večitog derbija. Odigran je 23.oktobra 1977.godine. Ilija Zavišić bio je junak Partizanove pobede na „Marakani“, moglo bi se reći da su ti bodovi bili dragoceni i presudni da na proleće Partizan bude šampioni zemlje koja je imala fudbal iz snova. Kakav je bio osećaj igrati večiti derbi u to vreme, pa još pogoditi protivničku mrežu, biti najbolji na terenu?
„Samo je trebalo prisetiti se ko je pre vas igrao, odmah jeza. To je san, da igraš pred sto hiljada gledalaca. Fenomenalan tim, odličan trener. U toj sezoni smo procentualno osvojili najviše bodova od kada je postojala liga. U 20 minuta vodimo 2:0, onda je Zoran Filipović dao gol, ali ja sam svojim pogotkom otklonio sve dileme. Bili smo dobro, tada se živelo za fudbal, a mi igrali za gledaoce“, priseća se Zavišić.
Igrao je i za Ajntraht iz Baunšvajga. Kaže, zadovoljan je inostranom karijerom.
„Bilo mi je lepo i odlično sam igrao u Ajntrahtu. Divnih četiri godine za mene i za moju porodicu. Šteta što se tada pre 28.godine nije moglo otići u inostranstvo. Išli smo, dakle, u finišu karijere vani. Tada je na dobitku bila domaća liga, dugo smo na okupu, ali kao pojedinci gubili smo. Mogli smo odigrati dve, najviše četiri godine u inostranstvu. Samo retki odigrali su nešto duže“, govori Zavišić.
Pre igračke penzije nastupao je za Rad, kada su „građevinari“ bili bolji od današnjih Partizana i Zvezde zajedno...
„U to vreme Rad se nije mogao porediti sa današnjim večitim rivalima. Međutim, imao je odličan tim. Igrao sam godinu dana, pa kada smo ušli u Prvu ligu Jugoslavije ja sam okončao karijeru. Rad je kasnije imao odlične rezultate, pa su jedne godine igrali u tadašnjem Kupu UEF-a“, pamti Ilija Zavišić.
„Uzeo“ je sa Partizanom dve titule, pa Srednjoevropski kup 1978.godine. Blistava izdanja u crno – belom dresu bila su preporuka za reprezentaciju Jugoslavije. Za državni tim ima ubeleženih 12 mečeva, utisak je da ih je trebalo biti makar još toliko.
„Utisak je da je trebalo biti više. Međutim, tada je konkurencija bila paklena. Popivoda, Spasovski, Ilija Petković, Žungul... Teško je bilo izboriti se. Tada je Hajduk bio najbolji, pa većina igrača činilo je reprezentaciju. Kada je Zvezda bila najbolja, njeni igrači su činili reprezentaciju. U periodu dominacije Partizana, u državni tim pozvani su Borota, Hatunić, ja , Stojković, Moca Vukotić... Baš jaka konkurencija, ali zadovoljan sam svojim učinkom“, iskren je Ilija Zavišić.
Radio je u mlađim pogonima Rada i Partizana. Gde je danas, šta radi i hoćemo li uskoro dobiti neke uspešnije Zvezdu i Partizan? U kom pravcu ide fudbal eks-ju prostora?
„Počeo sam u Radu, pa nakon 25 godina bio sam trener u mlađim selekcijama Partizana. Sada sam koordinator Škole fudbala Partizana. Za to vreme izašlo je puno vrhunskih fudbalera: Ilijev, braća Šćepović, Danko Lazović, Bogosavac, Radonjić, Saša Lukić... Jugoslavija je uvek imala ekstra talente. Ti prostori i danas su puni talenata. Samo, kako ih zadržati? Odoše svi sa 17 ili 18 godina u inosranstvo, a kod nas dolaze stranci koji su sumnjivog kvaliteta“, upozorava on.
Sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka izgradio je brojna prijateljstva kroz fudbal. Da li su ta prijateljstva danas intezivna?
„Slabo! Ovde u Beogradu se viđam s jednim brojem njih. Na Zlatiboru se viđam sa Duletom Savićem, sa Pižonom Petrovićem, sa nekim od mojih iz Partizana i Rada. Čujem se sa golmanom Dalanovićem iz Ljubljane. Obraduje me kada me neko pozove od igrača iz mog doba. Ne može se sve upamtiti, a ne treba sve zaboraviti“, kaže Zavišić.
Ta poznata porodica mogla bi dobiti naslednika u fudbalu.
„Sin je igrao za prvi tim Partizana. Kasnije je igrao u inostranstvu. Završio je karijeru i danas je trener u mlađim selekcijama Partizana. Unuk Aleksej ima 10 godina i rano je govoriti u kom pravcu će da krene. Dedi će biti drago, ako krene njegovim stopama“, zaključio je svoju priču Ilija Zavišić.
Jak kao zemlja i brz kao munja, Ilija Zavišić je uz desnu aut-liniju lomio kičmu protivničkim fudbalerima, izbegavao startove i prepreke i najčešće stizao do cilja.
Takvi sportisti večno traju...
Ilija Zavišić i Dževad Prekazi u dresu Partizana