Živan Ljukovčan i Miloš Šestić

BEOGRAD – U najvećim klubovima koje je zajedničko takmičenje fudbalske Jugoslavije imalo branili su najkvalitetniji, najpouzdaniji i najprobraniji, vrhunski čuvari mreže. Svakako da je jedan od njih i Živan Ljukovčan, koji je deo one generacije Crvene zvezde koja je stigla do finala Kupa UEF-a, a sredinom osamdesetih braneći gol „crveno – belih“ stigao je do državnog tima.

Da atipičnost može da bude ljudska originalnost, baš to uspeo je Živan LJukovčan, nekadašnji golman koji je na poseban način štitio svoju mrežu, ali sa takvim učinkom da je i sam Vladimir Beara, koji mu je u jednom periodu bio trener, rekao da on pripada golmanskoj eliti i po načinu odbrane, a i po ostvarenjima na svakoj utakmici.

Rođen je 24.jula 1954.godine u Krčedinu. Kakva je bila mladost poznatog sportiste, jer malo šta je ukazivalo da će izrasti u golmana vrednog svake pažnje.

„U to vreme nije mogao niko da pretpostavi da će se sve tako desiti. Moji roditelji bili su poljoprivrednici, rastao sam kopajući, uz konje i zaprežna kola i tako dalje. Bila je partizanska slava i Fruškogorac je igrao sa Novim Sadom. Moj brat je branio, ali trener je rekao ako se neko napije neće nastupiti na svečanoj utakmici. Brat ,iako legenda golmanska u selu, napio se. Rezervni čuvar mreže stao je na gol, povredio se u 5.minutu, a onda je trener meni rekao da kao igrač branim, da imam najveće ruke. Branio sam odlično, pa je eminencija jugoslovenskog fudbala Hugo Ruševljanin otišao do mojih roditelja i dobio saglasnost da idem u Novi sad, da ću tamo napredovati i uspeti i tako je počela moja golmanska karijera“, priseća se Ljukovčan.

Karijeru je započeo u Novom Sadu, nastavio je u Crvenoj zvezdi, pa se dodatno dokazivao u Timoku, Pelisteru, titogradskoj Budućnosti. Onda je dve zlatne godine proveo u Zvezdi, pa otišao u inostranstvo. Mnogo klubova, ali najviše je pokazao u redovima srpskog fudbalskog velikana.

„Hronologija moje karijere počinje sa Novim Sadom gde sam dve godine branio u juniorskoj selekcije, a sa 18 godina počeo da branim u prvom timu. U Zvezdu sam otišao 1977.godine. Branio sam i za Olimpijsku reprezentaciju. Odeš iz sela i ugledaš sav fudbalski svet. Brzo sam se adaptirao, a pošto je sva moja porodica navijala za Zvezdu, dileme nije bilo. Napravio sam lepu karijeru u Crvenoj zvezdi, nisam pogrešio i jako sam srećan čovek“, podvlači on.

U Crvenoj zvezdi bio je u vreme Aleksandra Dike Stojanovića, a tada su „crveno – beli“ u svojim redovima imali čak 7 reprezentativaca.

„Znao sam šta mi je cilj. Ako sam otišao iz sela,gde nisam imao ništa, hteo sam da se finansijski obezbedim, da postanem neko i nešto, pa da se u selo vratim srećan. Živim u Krčedinu, tu je i supruga. Imamo dve kćerke, imamo petero unučadi, a najstarija unuka ulazi u punoletstvo, svi smo presrećni“, govori Ljukovčan.

Čak 12 večitih derbija branio je i doživeo samo jedan poraz od Partizana. Večiti derbiji su priče koje ne prestaju i ne nestaju.

„Današnji derbi nema veze sa našim vremenom. Tada se igralo iz ljubavi, nije bilo nikakve mržnje. Imam puno prijatelja koji su tada nastupali za Partizan. Ušao sam u istoriju. Imao sam sreću da sam imao samo jedan poraz, to je bilo 6.decembra 1980.godine, izgubili smo na JNA sa 3:1. Sve ostalo pobeđivali smo. Ispunjen sam kao sportista i čovek. Ispunio sam obećanje prema navijačima da ćemo pobediti i pobeđivali smo. Doživeti derbi je lepo i specifično. Jednu utakmicu ako odigrate u Zvezdi vi ste ostvarili nešto, a ja sam ih imao skoro 250“, radosno će Živan LJukovčan.

Blago onom zvezdašu koji završi u pesmi sa „severa“, Živan Ljukovčan opevan je, a bio je i deo one generacije koja je stigla do finala Kupa UEF-a. Da ne beše  nepravde verovatno bi osvojili to prezahtevno takmičenje.

„Ako navijači sastave o vama pesmicu, pa 80.000 ili 100.000 ljudi vam skandiraju to znači da ste po njihovom ukusu. Bio sam presrećan, to mi je bila obaveza da budem još bolji. Imali smo izuzetnu konkurenciju jakih klubova, a Zvezda je uvek morala ići na to da bude najbolja. Zvezda je moja druga kuća, tamo sam proveo 18,5 godina. Hvala i Zvezdi i svima u tom klubu. I oni su meni zahvalili se kada sam odlazio u penziju. Za mene je Zvezda, kao i navijačka grupa Delije nešto posebno, zakon svih zakona“, otvorio je dušu nekadašnji golman.

Jedan čuvar mreže na prostoru Jugoslavije, što je retka pojava, proglašen je za najboljeg fudbalera te zemlje za 1985.godinu. To je Živan LJukovčan. Uspeh ako se zna da je nešto ranije imao težak prelom ruke, pa dva puta kretao je od početka.

„Ruku sam polomio na ledu 1981.godine i obećao sam sebi da moram da uspem. Bilo je nevernih toma koji su mislili da ništa nema od mog povratka. Otišao sam šest meseci u Zaječar, po godinu dana u Bitolj i tadašnji Titograd. Onda sam se vratio nakon rehabilitacije, mukotrpnog rada. U reprezentaciju sam pozivan još 1980.godine, ali kada sam 1985.godine proglašen za najboljeg fudbalera Jugoslavije dobio sam poziv selektora i nanizao četiri nastupa u državnom timu. To je veliki uspeh, ako se zna kakva je tada bila konkurencija na svakoj poziciji u timu. Biti pozvan u reprezentaciju među 16 igrača bio je veliki uspeh i ogromna čast“, priseća se LJukovčan.

Sjajne intervencije i pouzdane odbrane u Zvezdi dovele su ga i do reprezentacije Jugoslavije. Zahvaljujući njemu, Jugoslavija je igrala nerešeno protiv Nemačke koja je tada imala tim za najveća ostvarenja, ko se toga ne bi sećao. Ipak, čini se da 4 nastupa su bleda brojka za velikog golmanskog umetnika.

„Pa ta povreda unazadila me i vratila me na početnu tačku. Zbog nje nisam otišao u Španiju na SP. Miljan Miljanić je jasno rekao da nema pozivara iz 2.lige. ja sam to shvatio normalno, a da nije bilo te kobne povrede imao bih ko zna koliko nastupa za reprezentaciju. Dođete do vrha, odjednom padnete na dno i krenete od nule. Imao sam podršku porodice i jednog broja prijatelja i ponovo sam uspeo. Imao sam toliko upornosti. Zvezda, rad, znoj…, to je mene tada interesovalo i zato sam se ponovo vinuo ka uspesima“, obrazlaže on.

Branio je boje turskog Fenerbahčea, za dve sezone doživeo toliko toga lepog, a karijeru okončao u OFK Beogradu. Kaže da je zadovoljan istom, a branio je  kada su Jugoslavija i Evropa brojale sve same džinove među stativama.

„Presrećan sam što sam bio deo Zvezde i jugoslovenskog fudbala. Ostvario sam sve dečačke snove. Srećan sam, zadovoljan sam, porodica je tu. Rado se sećam svih trenutaka u kojim je bilo i lepote i teških momenata, ali ja sam srećan čovek“, govori Živan LJukovčan.

„Juga“ je imala Vladimira Bearu, Milutina Šoškića, Envera Marića, Dragana Pantelića, Živana LJukovčana, Petra Borotu, Diku Stojanovića i tako dalje. Evo, izgubili smo legendarnog „Pantu“, da srpski fudbal nikada taj gubitak neće moći nadoknaditi.

„Za mene je 20.oktobar jako tužan dan. Tada sam izgubio velikog prijatelja i odanog saradnika. Pantelić i ja smo bili zajedno u reprezentaciji 1980.godine u jednim pripremama za EP. Kasnije sam bio trener golmana u Zvezdi, a on koordinator u FS Srbije. Slao sam mu golmane na usavršavanje. Jako sam tužan. Izgubili smo velikog sportistu i čoveka. Sve golmane cenim, ali ispred svih je bio Dragan Pantelić. Neka mlađi čitaju i uvere se ko je on bio. Najviše je izgubila porodica, a onda prijatelji i fudbal u celini. Bio je jedinstven“, skrušeno će LJukovčan.

Kaže da bi voleo da njegova Crvena zvezda učini u skorije vreme nešto više na međunarodnoj sceni, kao i Partizan, Borac, Velež, niški Radnički i drugi kolektivi eks -yu prostora.

„Crvena zvezda u poslednjih pet godina ima dobar kontinuitet. Verujem u Zvezdu, verujem u ljude koji je vode. Imaš pare, igraš fudbal. Nemaš pare, nema igre. To je danas tako. Zvezda u ovom momentu igra vrhunski fudbal. Šteta što i sada nije u Ligi šampiona. Očekujem da Zvezda pokaže mnogo, nadam se tome i verujem da u skorije vreme može ponoviti ono što smo mi 1979.godine. Stigli smo do finala. Partizan ove godine igra dobro, ali verujem da će moja Zvezda biti šampion Srbije. Uzdam se u koeficijente, pa da Zvezda igra u Ligi šampiona , a još naša dva kluba da se plasiraju u isto takmičenje. Tu su pare, lepa zarada, a od toga se živi“, zaključio je Živan LJukovčan.

Sama činjenica da ljubitelji fudbala i danas pamte golmanske majstorije Živana Ljukovčana, govori kakvog je formata bio čuvar mreže. Živan LJukovčan bio je siguran, pouzdan.

Baš da se pamti…