Branko Brnović

PODGORICA – Branko Brnović maštao je da postane fudbaler Budućnosti i – postao je! Želeo je da bude prvotimac Partizana i – bio je! Igrao je i u Španiji, ali i za reprezentaciju Jugoslavije. Jednostavno, sledio je svoje snove.

Sve što je u fudbalu hvaljeno, uspehom se zove. Branko Brnović, Podgoričanin i građanin sveta, bio je dobar i trijumfalan sportista da danas slovi za jednog od najuspešnijih na prostoru Crne Gore, ali i bivše zajedničke zemlje. Igrao je za Budućnost, Partizan, Espanjol, Kom, reprezentaciju Jugoslavije i za svoju dušu.

„Hvala vam na pozivu. Hvala vam da ste se setili mene i da sam ja vaš izbor. Pozdravljam sve vaše čitaoce“, na ovaj način započeo je razgovor Branko Brnović, bivši fudbaler.

Rođen je u tadašnjem Titogradu, 8.avgusta 1967.godine. Za fudbal se opredelio malo na nagovor starijeg brata Dragoljuba, malo iz lične želje da uspe. I postao je as za svako poštovanje.

„Naravno, Dragoljub je ’utabao’ tu stazu. On je stariji od mene i logično je da je pre počeo da igra fudbal. Išao sam da ga gledam, a pošto smo deca sa sela, fudbal smo po čitav dan igrali na poljančetu i jednostavno sam tu igru zavoleo gledajući njega. Onda sam počeo da igram za Crvenu stijenu iz Tološa. Postoji splet okolnosti koji vas vode i želja za uspehom. Kada sa današnje distance pogledam, mogu reći da sam svojom karijerom zadovoljan“, priča Branko Brnović.

Sto zvaničnih nastupa za Budućnost i 13 postignutih golova za fudbalera sredine terena lep je učinak. Evocirao je uspomene na vreme provedeno u redovima Budućnosti.

„Svaki dečak iz Crne Gore tada je imao želju da dođe i da potpiše ugovor za Budućnost. Imao sam tu sreću da sam potpisao ugovor i iz Crvene stijene sam došao među omladince Budućnosti, tu se nametnuo i prebačen u prvi tim. Kada sam potpisao četvorogodišnji ugovor za hiljadu dolara mojoj sreći nije bilo kraja. Nije bilo srećnijeg čoveka od mene u tom momentu, jer, rekoh, Budućnost je bila tada san svih dečaka u Crnoj Gori. Čudan je bio moj debi za prvi tim. Dejan Savičević nije mogao da putuje u Zenicu, imao je parne kartone. Trener Milan Živadinović dao mi je šansu, postigao sam dva pogotka, pobedili smo domaći Čelik sa 3:1. Tako sam sebi otvorio širom vrata za nešto više“, priseća se Brnović.

Onda je prešao u Partizan i za crno – bele odigrao 88 mečeva, postigavši 11 golova. Doprineo je da „Parni valjak“ ruši sve pred sobom, da osvoji dve titule i dva kupa.

„Kako mi je bio dečački san da potpišem za Budućnost, tako sam oduvek bio navijač Partizana. Bila je prisutna želja da posle Budućnosti nastavim u Partizanu. Svojim igrama u Budućnosti preporučio sam se Beograđanima. Tadašnji trener Ivica Osim koji me poznavao iz reprezentacije imao je želju da me dovede u Humsku. Prvih mesec dana nije bilo lako, zbog paklenog rada. Imao sam tu sreću da je u Partizanu već bio Peđa Mijatović i olakša mi mnogo sve oko adaptacije u novoj sredini. Kasnije je sve krenulo kako treba. Radite ono što volite, deo ste kluba za koji navijate i sve je pošlo željenim tokom. Pravili smo fantastične rezultate, a sportisti žele da stalno napreduju i došao je trenutak da se ide dalje. Iza mene su ostale tri predivne godine u Partizanu“, nastavlja Brnović.

Sledi odlazak u Espanjol gde je proveo šest sezona, a izdvaja se osvojeni trofej Kupa Kralja 2000.godine. Ističe da su mu planovi sa pečalbom ostvareni.

„Planovi su i više nego ostvareni. Tada je trener u Espanjolu bio Hose Antonio Kamačo kome je u Realu trener bio Miljan Miljanić. Svog ranijeg trenera pitao je za mene, a ’Čiča’ mu je rekao da me zatvorenih očiju može odvesti i da sam pravi igrač za njega. Nije bilo lako prvih dva ili tri meseca, nisam znao jezik. Međutim, sve je došlo na svoje. Zavoleli su me i trener i navijači, a druge godine novinari su me proglasili za najboljeg igrača španske lige. To priznanje mi je izuzetno drago. Na kraju, više sam nego zadovoljan. Uostalom, kada me danas na veličanstven način dočekuju, to mi govori da sam kod njih ostavio dubok trag. I jedan ulaz na tribine novog stadiona Espanjola nosi ime po meni i to mi govori da šest godina tamo nisu bili samo prilika da dobro zaradim, nego i potvrda da sam tamo ostavio duboke tragove“, govori Brnović.

Pomogao je da Kom zadrži prvoligaški status prve sezone u Prvoj ligi Crne Gore i sa 40 leta rekao je zbogom aktivnom igranju. Iza njega ostao je širok put posut trnjem napora i cvećem uspeha.

„Jedna velika i prava poruka današnjim ’klincima’ da treba da vole to što rade, da veruju u sebe i rezultat će sigurno doći. Ne treba sa 17 ili 18 godina juriti zaradu, treba uživati u igri, a sve će doći kasnije ako verujete u sebe. U vreme Jugoslavije nije bilo lako doći iz Crvene stijene do reprezentacije. Uspeo sam zato što sam želeo, voleo, mukotrpno radio i strpljivo čekao. Put jeste bio težak, ali kada dođete tamo gde vam je nekada bio cilj onda sve izgleda izuzetno lepo i mnogo lako“, potvrđuje njegov primer.

Sa reprezentacijom Jugoslavije do 20 godina je 1987.godine u Čileu postao šampion sveta. Bila je to zlatna generacija njega , Lekovića, Prosinečkog, Šukera, Bobana, Mijucića, Jarnija, Mijatovića, Petrića... Svi su izgradili lepe karijere. Onda je Brnović odigrao 27 utakmica za A tim Jugoslavije, tri puta je tresao protivničke mreže. Da li je Jugoslavija sa svim tim imenima mogla, da je potrajala,  da osvoji šampionat kontinenta ili prvenstvo sveta?

„Mnogo sam ponosan na tu generaciju koja je iz Čilea donela zlatnu medalju. Svi igrači iz te generacije napravili su dobre karijere. Da se zemlja nije raspala, mislim da je A tim mogao da napravi čudo, makar u evropskim merilima, ako ne i šire. Uz navedene igrače bilo je mnogo onih koji nisu bili u Čileu, poput Stojkovića, Savićevića, Mihajlovića i tako dalje. Mislim da na SP u Francuskoj moralo se ostvariti više, ali šta je tu je. Što se mene tiče, možda sam mogao ostvariti više, ali sam izuzetno zadovoljan“, govori mlađi Brnović.

Prvu utakmicu skraćena Jugoslavija igrala je u Brazilu, 23.decembra 1994.godine. Reprezentaciju su činili Gоrаn Pаndurоvić, Slоbоdаn Kоmlјеnоvić, Slоbоdаn Dubајić, pa on, onda Miroslav Đukić, Slaviša Jokanović, Vladimir Jugović, Dejan Savićević, Predrag Mijatović, Dragan Stojković i Siniša Mihajlović. Čuje se s većinom asova koje je selektovao pokojni Slobodan Santrač.

„Čujem se, vidim neke od njih. Sa Lekovićem, sa Mijatovićem. I kum sam. Imamo kontakt. Sa Savićevićem sam doskora sarađivao dugi niz godina. U reprezentaciji u kojoj sam ja nastupao dominiralo je drugarstvo. Kada imate zdravu atmosferu onda nema problema“, dodao je on.

Posvetio se trenerskom pozivu. Bio je selektor reprezentacije Crne Gore, bio je  trener Budućnosti. Gde da ga gledamo u narednom periodu -  rad u Crnoj Gori ili negde u inostranstvu?

„Što se tiče trenerskog posla, sigurno sam završio svoj rad u Crnoj Gori i to je gotovo. Bio sam selektor reprezentacije Crne Gore četiri i po godine. Igrali smo baraž i nesrećno ispali od Češke. Igrali smo i druge kvalifikacije gde smo bili izuzetno dobri, u jednom trenutku bili ispred Engleske, Ukrajine i Poljske. Dugo smo bili prvi, ali nesrećni poraz od Ukrajine na domaćem terenu udaljio nas je od cilja. Gde mene videti dalje? Iskreno, ne znam. Pitanje je šta bi me zadovoljilo. U dva navrata bio sam blizu da preuzmem Partizan, ali to se nije ostvarilo. Ako nađem angažman u narednih godinu dana, ako ne ostaću bez želje i volje da se bavim tim poslom. Bilo je više ponuda iz inostranstva, ali nisu nam se ambicije poklopile“, zagonetan je on.

Mnoga mlađa braća znala su biti u senci starijih. Dragoljub Brnović igrao je svoju, a Branko Brnović svoju igru. Ima još izdanaka fudbalska loza Brnović.

„Miloš Brnović je sin našeg srednjeg brata. Trenutno igra za Radnički iz Kragujevca. Ima potencijal i videćemo šta će biti. Moj sin ima 18 godina i potpisao je trogodišnji ugovor sa Partizanom. Sada je na pozajmici u Teleoptiku kod Alberta Nađa. Veći je talenat od mene, ima potencijal. Ne volim da ga ja hvalim, drugi tako govore. Videćemo šta će biti. Najviše od njega zavisi. Ako bude vredno radio, nadam se da će volja i želja za uspehom doprineti da ostvari lepu karijeru“, nada se ponosni otac.

Branko Brnović jednog dana na klupi Partizana, zašto da ne?

„Iskreno, voleo bih da postanem trener Partizana. Hvala vam na tim željama. Ipak sam ja od malih nogu partizanovac. Ne samo ja nego svi u porodici. Nadam se da ću u narednih godinu dana postati trener Partizana, a cenim sadašnjeg. Ako mi se želja ne ostvari, ima još stvari u životu kojim se čovek može baviti. Vama hvala na lepim željama i na prostoru koji ste mi ustupili. Bilo mi je zadovoljstvo“, zaključio je ovaj razgovor Branko Brnović.

Kada ugostite takvog sportistu i toliko uljudnog sagovornika kakav je Branko Brnović, onda vam budu puni i duša i srce. Što vredi – to ne prolazi. I mrvica njegove slave, takođe.

Dugo će da blista…