Partizan prvi put posle osam i po godina igrao evroligašku utakmicu u krcatoj dvorani, što je bio još jedan korak ka vraćanju na stare staze slave

Da nikada nismo išli ka Beogradskoj areni, da nam je bio potreban bilo kakav signal da idemo u pravom smeru, pronašli bismo ga otprilike čim smo prešli Brankov most. Mada, možda je i uobičajena gužva, radni dan...

Takvu pomisao otklanjaju crvena svetla negde u daljini koja se pale i gase. Kako se približavamo, štop svetla postaju sve jača. Ljudi pritiskaju i puštaju kočnicu nervozno gledajući u nadi da će se baš njima osloboditi to zlata vredno mesto.

19,40: Nigde parkinga na standardnim mestima.

19,50: Zalazimo u blokove koji okružuju Arenu. Ništa.

20,00: Udaljavamo se. Uzalud.

20,10: Dok pišemo poruke onima koji su morali ranije u novobeogradsku lepoticu, shvatamo da moramo da stanemo tamo gde maltene postoji znak da će vam ”pauk” sigurno odneti automobil. Nema veze, mora da se piše atmosfera.

Pešačenje znači obilaženje redova i gužvi. Nije ovo prvi put da vlada euforija zbog Partizanove košarkaške utakmice. Nije prvi put ni od famozne 2014. kada su crno-beli poslednji put igrali u Evroligi.

Ali, ovo je podsećalo na neke druge dane. Na dane kada su u Partizanu smišljali kako će se snaći za narednu sezonu i kako izbeći borbu za opstanak (2014/15). I tada su crno-beli imali neverovatnu podršku sa tribina. Bili su najgledanija ekipa u ABA ligi i kada su se približavali dnu tabele.

Razmišljamo o tim ljudima koji su tada išli u Pionir. Nadamo se da su i oni našli mesto u ovoj opštoj euforiji. U ”otimačini” za ulaznice. Za, izgleda, najvrednije parče papira ili plastike.

Pored jednog od njih prolazimo. Bojan Janjić, deo odbojkaške crno-bele porodice, bio je uvek tu uz košarkaše. I sada je.

Obilazimo Arenu i nailazimo na još jedan red. Na čudnom mestu. Ispred VIP ulaza. I oni su, ljudi, smrtnici. I oni moraju da se strpe. Među njima, nasmejan, Novica Veličković.

Sa bivšim kapitenom Partizana maltene ulazimo u Arenu. Dok mu skandiraju, on prilazi drugoj drago viđenoj ličnosti u crno-belom delu Srbije. Milanu Mačvanu. Grle se dok su oči uprte u njih. Na kratko.

Iz tunela, 11 minuta i 40 sekundi pre početka utakmice, izlazi Željko Obradović. Neko ga je prvi primetio. Pa neko drugi. Pa onda svih 20 hiljada ljudi u Areni. Nemamo pojma da li je to zvaničan kapacitet ili nešto manji, ali slobodno mesto nije postojalo. A neka su – iz Partizana će sigurno demantovati – imala možda i po dva vlasnika.

Partizan je prvi put posle osam i po godina igrao evroligašku utakmicu. I to nije ni blizu najvažnije za sve te ljude koji su bili u Areni. Njima je bilo bitno da se Partizan podiže do nivoa na kojem mu je mesto. A ovo je prvi od bezbroj koraka na tom putu.

I onda je počelo... Ne prvim sudijskim zviždukom. Jer se tako nešto nije ni čulo.