Slavko Vlahović - Arhiva Tempa

SEĆANJA

Slavko Vlahović, nekadašnji prvotimac Crvenke i Budućnosti

PODGORICA – Slavko Vlahović bio je jedan od rekordera po broju nastupa u najjačem fudbalskom takmičenju Jugoslavije. Slovio je za izuzetnog defanzivca, Budućnosti, ali ni to mu nije pomoglo da obuče dres reprezentacije. Danas je u penziji i gomila uspomene na jedno zlatno doba.

Slavko Vlahović, kao sav normalan svet. U stvari, on je bio malo drugačiji. Bio je uporniji, stabilniji, dugotrajniji i – sebi je verovao! Takvi traju duže. I u sportu ostave duboke tragove.

Dakle, u Sportskom žurnalu pažnju posvećujemo Slavku Vlahoviću, legendarnom defanzivcu Budućnosti iz vremena kada je Podgorica bila Titograd.

„Hvala vam što se se setili mene i veliki pozdrav vašim slušaocima“, započeo je razgovor Vlahović.

Rođen je u Kuli, 7.juna 1954.godine. Proveo je dve sezone u Crvenki, a onda se obreo u redovima Budućnosti.

„Moj prvi trener u Crvenki bio je Marko Valok, proslavljeni posleratni reprezentativac i golgeter Partizana. Jednu polusezonu radio sam s njim i dobijem poziv za vojsku. Pozovem oca u Sombor gde je radio i saopštim mu tu vest. Dođe on sa posla , sednemo na piće i posavetuje me da odmah idem u vojsku, a da nakon tih vojničkih dana nastavim da se bavim sportom. Danas sam svom ocu jako zahvalan. Po povratku iz vojske, 1974.godine, vratio sam se fudbalu i u tom pogledu trajao sam sve do 1991.godine. Igrao sam za Crvenku od 1974.do 1977.godine, a pošto je Marko Valok prešao u Budućnost, dileme nije bilo. Tako sam ja stigao u tadašnji Titograd“, pojašnjava Slavko Vlahović.

Punih 14 sezona igrao je za „đetiće“. Apsolutni je rekorder po broju nastupa za Budućnost, a u Prvoj ligi Jugolavije ima 413 nastupa. Statističari tvrde, samo je golman Enver Marić ispred njega u tom pogledu. Ne skriva, imponuju mu te brojke.

„O, pa kako da ne?! Da bi održali toliko utakmica morate biti maksimalno psihički i fizički spremni. U krevet sam išao svako veče u 19.30. I nikada na trening nisam išao punog stomaka. Maksimalno sam vodio računa u svemu, bio sam izuzetno spreman sve te brojne sezone. Da, Enver Marić je ispred mene, ali on je skupljao tu brojku od svoje 20.godine,a ja sa 23 leta prešao sam u Budućnost. U Budućnosti sam nanizao 413, a u Crvenki 106 utakmica, pa je to 519 mečeva. Brojke nisam jurio, same su me stizale. Nije to bilo lako i jednostavno. Teško mi je palo posle 1984.godine, dolazilo je do smene generacija, a tada su mnogi mogli otići vani, a ja sam već tada bio u godinama i ostao sam najstariji igrač u Budućnosti“, ističe on.

Branislav Đukanović, Dragan Vujović, on, Duško Vlaisavljević, Dejan Savićević, Željko Janović…, sve same vedete. Čudno da Budućnost , osim dva finala Kupa Jugoslavije 1965.i 1977.godine, praktično nije ostvarila veliki uspeh. Mada, biti stabilan prvoligaš u to vreme uspehom se zvalo.

„Budućnost je u kontinuitetu oko 25 godina bila stabilan prvoligaš. Iskristalisala se ekipa Vujačić, Vlahović, Vorotović, Bakrač, Janko Miročević, Vojo Vukčević, Caco Ljumović, Anto Miročević, Dragan Vujović, Žarko Vukčević, Mirko Radinović i Mojaš Radonjić. Žare Vukčević menjao se sa pokojnim Vaskom Jovanovićem, rođenim bratom Nikole Jovanovića, nekadašnjeg asa Crvene zvezde. Gojko Zec je bio trener i bili smo u gornjem delu tabele. Kada je ta generacija prošla došli su braća Brnović, braća Drobnjak, Savićević, Mijatović..., a trenirao nas je pokojni Milan Živadinović. Međutim, toliko su neozbiljno shvatali sve, a bili su veliki igrači“, priča Vlahović.

Dugo je činio bekovski par sa Zoranom Vorotovićem. Onda je on prešao u Zvezdu, a Vlahović na poziciju libera. Nije imao pozive u A tim reprezentacije Jugoslavije, a pohvale na njegov račun stizale su sa svih strana.

„Mnogo toga propatio sam u ovoj mojoj Budućnosti. Od svoje majke pokojne nasledio sam da se smejem kada mi je najteže. Kod selektora Toze Veselinovića sam u jednom trenutku bio na širem spisku. Uvek su mi novinari davali visoke ocene, da sam bio među pet najboljih u zemlji, ali domaći novinari uvek bi mi dali maksimalno 6. Nisam to zaslužio. Publika me volela, ali novinari su me nešto proganjali. A sa 37 godina bio sam jedan od najbržih i najspremnijih igrača u Jugoslaviji. Odajem priznanje velikom treneru i intelektualcu Stanku Poklepoviću. On me hvalio na sva usta, ali kada je otišao iz Budućnosti za mene u tom klubu više mesta bilo nije“, obrazlaže Vlahović.

Srbija je imala okršaje Zvezde i Partizana, Hrvatska Hajduka i Dinama, BiH Želje i Sarajeva, a u Crnoj Gori to su bili mečevi Budućnosti i Sutjeske. I zaista, ta dva tima danas su najčešći reprezenti crnogorskog najpopularnijeg sporta. Nema više punih stadiona, nema više one nekadašnje radosti i pesme, nema ni kvaliteta fudbala kao u njegovo vreme, deca nam skoro pre punoletstva odlaze u inostranstvo. Ko zna kuda plove svi ti naši fudbalski brodovi i gde će nas odvesti ta situacija.

„Strašno sam zabrinut. Ne samo sportisti koji nam odlaze, nego i druga intelektualna omladina odlazi vani. Na malom prostoru kakva je Crna Gora ima uslova da svi budu srećni i zadovoljni, ali politika je sve osakatila. Nikada više neće biti kao u ono moje vreme, lepota nas je napustila, a bilo je prelepo vreme. Haos je u crnogorskom fudbalu, političari menjaju, sastavljaju, a sport je ogledalo društva“, dodaje Vlahović.

Izgradio je brojna prijateljstva širom nekadašnje zajedničke zemlje. Kad može, osvežava ih.

„Kako je počela epidemija družim se samo sa drugarima u Podgorici. Uglavnom sa braćom Miročević sastanem se, popijemo kafu. Kada sretnem i neke druge, vidim da me uvažavaju i poštuju. Jedan profesor sa fakulteta u Nikšiću rekao mi je:’Slavko, o Vama se tako lepo priča, a vas nema nigde!’ Eto, igrao sam sa Dejom Savićevićem, ali nema me u nekoj selekciji Crne Gore ili u Budućnosti. Sada radim sa decom u jednoj školici fudbala, a život mi obogate deca, kao i moja unučad i moja porodica. To je moja jedina sreća. Živim za decu“, podvlači Vlahović.

Crne Gore neće biti na Mundijalu u Kataru, ali u daleku zemlju putuju Srbija i Hrvatska. Slavko Vlahović kaže da su njihove mogućnosti tamo solidne.

„Reprezentativci Srbije igraju na visokom nivou po najvećim evropskim klubovima, ali u reprezentaciji nisu davali mnogo. Srbija sada ima odličnu reprezentaciju, ali i Hrvatska. I jednima i drugima želim da doguraju najdalje što mogu. I danas patim za Jugoslavijom, a Piksiju Stojkoviću želim sve najlepše kao rođenom svom. Kao vojnik bio sam šampion u višeboju, obarao sam mnoge rekorde. ’Juga’ mi i danas teče venama, pa sve koji su je činili podržavam na velikim takmičenjima“, zaključio je fudbaler koji je dugo trajao.

Slavko Vlahović, fudbalofil izvan svakog vremena i čovek brojnih rekorda.

Zasluženih…