Čedo Maras, iz igračkih dana

ĐAKOVO – Čedo Maras čuvao je mrežu Vojvodine kada je „stara dama“ po drugi put osvojila šampionat Jugoslavije. Međutim, nije mu ni to pomoglo da karijeru nastavi u inostranstvu, niti da ubeleži makar jedan nastup u državnom timu. Sve to pravda lošom srećom i svojom, kako kaže, prekom naravi.

Kroz istoriju Vojvodine prodefilovali su veliki golmani kao što su Vasić, Vereš, Pantelić, Svilar…, većina njih bili i reprezentativci Jugoslavije, ali posebno dubok trag u trajanju ovog kluba ostavio je golman Čedo Maras, koji nije bio nikad seniorski reprezentativac, ali maestralnim odbranama u sezoni 1988/1989.činio je čuda na golu Vojvodine. To je ono vreme kada se penalima odlučivao pobednik u nerešenim ishodima. Jednom rečju – golmančina!

Rođen je u Sinju 21.januara 1959.godine, a odrastao je u Đakovu. Od detinjstva je u Slavoniji.

„U to vreme bilo je popularno ’bežanje’ iz Dalmacije. Išlo se trbuhom za kruhom. Tako je i moj otac sa porodicom 1961.godine došao u Đakovo. Tu smo se stacionirali i tu smo sve do danas, ostali smo u Slavoniji“, započinje svoje kazivanje Maras.

Trebalo je da u Osijeku ostavi dubok trag, ali bio je rezerva Ratomiru Dujkoviću, Dušanu Alempiću i Branku Davidoviću. Ne krije da ima žala što u „Gradskom vrtu“ nisu izrasle ruže njegovih uspeha.

„Ima žala. To mi je najtužniji period karijere. Jako malo sam branio, treneri su grešili. Mislim da sam bolje branio od Davidovića i Alempića, a Dujković je bio bolji od mene. Smatram da sam puno više zaslužio, ali ne bih da ulazim u detalje“, govori Maras.

Otišao je u Novi Sad, pa u Vojvodinu. Godine za pamćenje…

„Da, da. To su predivne godine. Tamo sam proveo osam godina. To je najlepši period u mom životu. Tamo mi se i kćerka rodila, pa je zadovoljstvo bilo kompletno. Novi Sad mi je ostao u prelepim sećanjima“, priznaje on.

Jedne srede, 19.aprila 1989.godine pred oko 25 hiljada gledalaca Budimir Vujačić i dva puta Dušan Mijić zatresli su mrežu Branka Davidovića, a Miloš Bursać poslao je jednu loptu u Marasovu mrežu i šampion je odlučen. To mu je najdraža, utakmica karijere.

„Tako je, jer je odlučivala o prvom mestu. Mada, sve su utakmice bile važne. Bili su tada jaki klubovi, a ovo danas je bože sačuvaj. Daleko slabiji fudbal nego onda kada smo mi igrali. Tada je svaka prvoligaška utakmica bila praznik najpopularnijeg sporta“, primećuje Maras.

Čudno da iz šampionske Vojvodine nije otišao negde u inostranstvo.

„Ne mogu ni ja sam sebi da objasnim. To je bio splet okolnosti. Imao sam obećanja iz kluba da kada prođe učešće u Kupu evropskih šampiona da ću moći da idem, rešiće mi inostrani klub. Ja sam čovek preke naravi, impulsivno sam reagovao, načinio loš potez i otišao u Bečej“, priznaje Maras.

U to vreme uvedeno je pravilo da se kod nerešenog ishoda izvode penali i srećniji tim osvaja bod, onaj drugi ostaje praznih šaka. Čedo Maras je u takvim prilikama dominirao, odbrane penala bile su njegova uža specijalnost.

„I kao omladinac u Osijeku, pa kratko u Belišću išlo me je, imao sam intuiciju. Ne može se tu mnogo šta naučiti. Morate imati osećaj, pratiti izvođače, čekati da vidite kako i gde“, pojašnjava.

Stigao je ranije do mlade reprezentacije Jugoslavije, a kada je u Novi Sad nosio trofej šampiona, selektor Ivica Osim više je verovao Tomislavu Ivkoviću, Dragoju Lekoviću i Fahrudinu Omeroviću. Ostaje , kaže, praznina što nije nastupio za najjači sastav zajedničke zemlje.

„Ostao je gorak ukus. Mislim da sam zaslužio poziv u A tim. Niko nikada me nije gurao, nisam imao zaleđinu. A Tomislav Ivković imao je ujaka koji ga je gurao. Imao je sreću da u Italiji odbrani penal Maradoni, ali on je znatno lošiji golman od mene bio. Pokojni Miljan Miljanić dolazio je u Prijedor kada je Novi Sad igrao kup. On je tada dolazio da vidi da ja branim za A tim prijateljsku utakmicu u Banjaluci. Rekoh, pojavio se Ivković sa ujakom i nisam ostvario reprezentativne nastupe. Mnogo mi je žao zbog toga“, govori Čedo Maras.

Čuje se i vidi sa saigračima iz šampionske Vošine generacije.

„Najbolji sam prijatelj ostao sa Goranom Kartalijom. Povremeno sa golmanom Vasićem. Bio sam jedini Hrvat koji je bio na njegovoj oproštajnoj utakmici. Čujem se sa Punišićem, nekada sa Vujačićem, sa Joksom. Ponosan sam na prijateljstvo i poznanstvo s tim ljudima“, dodaje on.

Bio je u Bečeju, karijeru je okončao tamo gde je i počeo – u Đakovu.

„Nisam ostao u fudbalu. Došao sam u Đakovo, tu sam završio karijeru. Ponoviću, pomalo sam preke naravi, pa ne mogu sve podneti. Danas fudbalom hoće svako da se bavi. Svi sve znaju. Pojave se ljudi koji nemaju veze sa fudbalom. Nešto sitno ulože, pa misle da imaju prava na sve. Imam jednog golmančića, treniram ga, bez naknade i bez ičega. Retko odlazim i na utakmice. Eto, bio sam na meču Osijek – Hajduk i ko zna kada ću ponovo ići na neku utakmicu“, govori Maras.

Čedo Maras danas živi u Đakovu, ali njegovo sportsko srce kuca i dalje za novosadskog fudbalskog velikana koji pamti Čedine majstorije i doprinos drugoj tituli Vojvodine.

Ko to da zaboravi…