Dragan Mutibarić

SKOPLJE – Pre pola veka Dragan Mutibarić slovio je za jednog od najkvalitetnijih fudbalskih golmana u Jugoslaviji. Danas je zaboravljen od mnogih, ali ne i od naše kuće. Iako se zbog bolesti teško kreće, teško i govori, prihvatio je da razgovara za Sportski žurnal.

Dragan Mutibarić čuveni je golman Vardara, Šalkea, Trepče, reprezentacije Jugoslavije. On je živa golmanska legenda, iako možda Makedonci misle drugačije. U toj zemlji delili su nacionalne penzije mnogima, pa i sportistima, ali ocenjeno je da on ima slab rejting. Međutim, sve one odbrane i parade, nagrade i priznanja govore u prilog našem sagovorniku.

„Veliki pozdrav svim vašim čitaocima. Hvala vam što ste se setili mene. Da me makar neko pamti“, teško, ali razgovetno izustio je Mutibarić.

Rođen je 10.novembra 1946.godine u Somboru, a počeo je da brani u Starom Bečeju. U prelepom gradu na Tisi možda je bilo popularnije trenirati vaterpolo, ali „Muto“ je mislio i želeo drugačije.

„Od malena sam želeo i učio da postanem golman. I postao sam. I dogurao sam do reprezentacije Jugoslavije. To je tada , ali i uvek, velika čast. I ja sam srećan što sam uspeo“, kaže.

Jednu sezonu Dragan Mutibarić nastupao je u drugoligaškom Sremu iz Sremske Mitrovice, a onda devet godina u Vardaru, a i kasnije će biti golman tima iz Skoplja. Slavljen je i hvaljen, govorilo se da je najbolji čuvar mreže Vardara u njegovoj istoriji. Stojički je „podneo“ sve hvalospeve, a Vardar mu je za srce prirastao.

„U početku sam bio kao treći bek. I tada sam bio jako popularan. Mislim da sam i pre legendarnog Ivana Ćurkovića to počeo da radim. A Vardar? Hm. Da, u srcu mi je, ali nisu mi se odužili kako su trebali. Izvinite, ali moram to da kažem“, skrušeno će on.

Proveo je dve sezone u nemačkom Šalkeu, pa onda u Trepči iz Kosovske Mitrovice. Ona je , sa njim, bila finalista Kupa Jugoslavije, ali u nevreme, u periodu pune dominacije tima sa Kantride, tada moćne Rijeke. Lepo se prisetiti svega toga.

„Sve je lepo dok je lepo. Međutim, ružno je kada ispred sebe nemate nikog. Svi su me zaboravili, ali supruga mi je podrška. I kada nešto, zbog bolesti, zaboravim ona je tu da me podseti i da me usmerava. Što se tiče tih kup utakmica, u polufinalu je Trepča eliminisala zagrebački Dinamo. Ja sam pogodio sa ’bele tačke’ i odbranio sam jedan jedanaesterac. Onda smo u finalu igrali protiv Rijeke. Bilo je 0:0 , pa produžeci i pred sam kraj smo izgubili sa 1:0. Bilo je dobro sve, bio je to veliki uspeh Trepče, ali malo je nedostajalo da igramo evropske utakmice. Nema veze, ispisali smo istoriju“, kazuje čuveni golman.

Nije mogao bez Vardara, pa je ponovo stao na gol Skopljanaca. Čak pet godina proglašavan je za najboljeg sportistu Makedonije. Nije to malo.

„Nije malo, kako će biti malo?! Nažalost, neki ljudi misle da je malo. Sve je lepo dok traje, ali kada prođe onda je gadno. Tako su i meni sva ta priznanja, u neku ruku, uzaludna. Boli to što sam zaboravljen i zapostavljen“, jada se Mutibarić.

U crveno- crnom dresu nastupao je u više od 600 utakmica, ali i za reprezentaciju Jugoslavije u 10 mečeva. Da ne beše one železničke nesreće 13.maja 1968, u Ristovcu kod Vranja, verovatno bi bio deo državnog tima na šampionatu Kontinenta iste godine u Italiji. Vredi istaći da su ga kroz jugoslovensku selekciju trenirali Miljan Miljanić, Dušan Nenković, Rajko Mitić. Sve sportske i ljudske veličine…

„Ta generacija bila je mnogo poznata. Mutibarić, Pavlović, Stepanović, Petković, Jerković, Musemić, Bajević, Paunović… Mnogo jaka reprezentacija. Pobedili smo Austriju u Beču, a bilo je još uspeha. Međutim, kada je došao Vujadin Boškov, on je bio protiv mene. Nije me voleo, otišao sam u Vardar. On bi voleo da sam otišao u Vojvodinu. Nikada mi to nije oprostio“, smatra Mutibarić.

Karijeru je okončao u Teteksu iz Tetova kada je imao 43 godine. Tvrdi da ne žali što nije branio za klubove tzv.velike četvorke.

„Bilo je poziva i kontakata. Međutim, tada su me u Vardaru cenili i bilo mi je dobro. Ni ja sebe nisam štedeo. Dokazao sam se svojim izdanjima, pa su bili zadovoljni i zagovarali su da ostanem veran Vardaru. I ostao sam“, nastavlja on.

Bio je trener golmana u Vardaru i za onu deceniju do 2002.osvojili su šest titula i pet kupova. Radio je i u reprezentaciji Severne Makedonije. I da zdravlje nije počelo da popušta on bi sve do danas, pa i duže, mogao da fudbalu da još i više.

„Nisam imao mnogo prekida, pošteno govoreći. Bio sam mnogo jak. Nažalost, zdravlje me izdalo. Jedna noga je otkazala, druga me nekako služi. Mnogo sam pao, jedva se krećem, ali šta da se radi“, žali se Mutibarić.

Sin Slobodan pravi je naslednik poznatijeg oca. Pomaže mu, makar savetima.

„Pomažem koliko mogu. Kažem mu šta nedostaje nekom golmanu, kako da trenira, gde da se postavi. Slobodan je vredan i jako dobar trener. Došao je u pravo vreme, na moje mesto. Neka bi uspeo u potpunosti“, očeve su želje.

Severna Makedonija načinila je, opšte su ocene, veliku nepravdu prema Mutibariću. Nije dobio nacionalnu penziju, pravdali su to slabim rejtingom za status zaslužnog sportiste. On kaže da boli nepravda.

„Koga ne bi bolelo? Pogotovo sada kada sam u jako teškoj situaciji. Noge izdaju, mucam i teško govorim. Ipak, ja se nadam da će neko setiti se mene, da ću dobiti nacionalnu penziju i sa tim novcima ići na terapije, ulagati u ozdravljenje“, optimista je Mutibarić.

Nada se da će Vardar da se vrati na staze stare slave.

„Uh, voleo bih to. Nije za moj Vardar druga liga. Mnogo je mladih fudbalera koji igraju. To su deca, ne mogu da odgovore zadatku. Verujem da će pomoći svi da se Vardar vrati u elitno takmičenje. To je zadnja moja sportska želja“, zaključio je nekada maestralni golman.

Srbin sa makedonskim državljanstvom i legenda fudbalskog sporta Dragan Mutibarić sa suprugom Milicom uživa u radosti koju im predstavljaju unuk i unuka, dar od sina. Živi daleko od sportske i gradske vreve, u predgrađu makedonskog glavnog grada, u mestu Lisiče. A do narednog 8.septembra i tamošnjeg Dana državnosti nije ostalo mnogo. Možda se neko seti da je Dragan Mutibarić uveseljavao jednu veliku naciju, zaljubljenike u sportsko viteštvo nekadašnje Jugoslavije.

I da je Vardar sa njim dobro prolazio…