BEOGRAD – Fudbaler defanzivnih zadataka Vlado Čapljić igrao je za sarajevski Željezničar, beogradski Partizan, zagrebački Dinamo i reprezentaciju Jugoslavije. Inostranu karijeru izgradio je u Portugaliji. Kasnije se posvetio trenerskom pozivu, a danas radi u Partizanu, za kojeg kaže da je njegova druga kuća.

U Željezničaru su ga svojatali, u Partizanu voleli, a u Dinamu poštovali. Nije ni čudo. Izgarao je na terenu, baš kako rade istinski profesionalci, a publika ume takve da nagradi aplauzima, skandiranjima što je u njegovo vreme bilo i često i u izobilju.

Rođen je u Sarajevu, 22.marta 1962.godine. Karijeru je započeo u Željezničaru, na Grbavici je delovao u dva mandata, da tako kažemo, ali u prvom je bio deo istorijske generacije. Aludiramo na 1984.kada su mnogim jugoslovenskim prvoligašima poremetili planove, kada su izborili međunarodnu sportsku scenu. Kada su, ne znamo da li mu tako sipamo sirće na ranu, u aprilu 85-ete igrali onu čuvenu utakmicu protiv Videotona. Mnogo je uspomena na dane vernosti plavima sa Grbavice.

„Uh, sve ste rekli. Utakmica sa Videotonom je jedna od onih o kojoj se mnogo govori, više nego da smo pobedili Mađare i otišli u finale UEF-a takmičenja. Zaista, jedna generacija Željezničara za poštovanje. Većina tih momaka ponikli su u Želji i u mlađim selekcijama nastupali zajedno, pa smo se odlično poznavali. Bilo je prirodno da smo odlično sarađivali kada smo prešli u seniorski tim. Ipak, možda bi više postigli na domaćoj sceni da nismo razmišljali previše o Evropi. U jednoj godini smo izgubili titulu, jer smo poraženi od Crvene zvezde“, priseća se Čapljić.

Godine 1985.prešao je u Partizan. U Humskoj je proveo dve sezone i osvojio dve titule. Brzo su ga zavoleli navijači crno-belih.

„U principu, moj odnos na terenu navijači su prepoznali. Nisam bio bezgrešan, nisam odigrao sve utakmice na nivou, ali davao sam sve od sebe, izgarao sam i to navijači vole. Vole da prepoznaju energiju i htenje. Tako je bilo i tada i danas. Da li ćemo dobro igrati, ne odlučujemo samo mi“, obrazlaže Čapljić.

U ono vreme večiti derbiji su bili praznik najpopularnijeg sporta, sve ono lepo čega danas nedostaje. Umeo je da tresete i mrežu večitog rivala, misli se na 78.derbi. A za same aktere to su bili svetkovine fudbalske.

„Ne treba trošiti mnogo reči, samo je dovoljno reći da je u Humskoj bilo 50.000, a na Marakani 100.000 gledalaca. Slični su i sarajevski i derbi Dinama i Hajduka. To su bili istinski praznici jugoslovenskog fudbala. Uostalom, najbolji fudbaleri koje je ona zemlja imala nastupali su u klubovima „velike četvorke“. Jedno zlatno vreme koje se ne može zaboraviti“, priča Vlado Čapljić.

Prešao je u Zagreb i u Dinamu je proveo tri sezone. Tamo je odigrao manje utakmica nego u Partizanu, ali je postigao više pogodaka. Mnogi su se našli u čudu kada je Humsku zamenio Maksimirom.

„Na terenu sam bio pun emocije i energije, ali i izvan terena je bilo slično stanje. Imao sam problem sa tadašnjim trenerom Fahrudinom Jusufijem. Nije me video u tom momentu u timu, pomerao me sa pozicije na poziciju, izgubio sam svoj status. Te 1987.godine umro mi je otac. Nekako sam po emocijama shvatio da nisam deo Partizanove porodice, tražio sam raskid ugovora i tako sam prešao u Zagreb“, priseća se Čapljić.

Iz Zagreba ga je put vodio na Grbavicu. Još dve prelepe sezone u Želji.

„Nisam ja svojevoljno to uradio. Moj Željo je moje odrastanje i prvi mandat u Sarajevu bio je kao iz bajke. Došao sam iz Zagreba jer u Hrvatskoj je došlo do problema po pitanju uređenja zemlje, počela se rušiti bivša Jugoslavija, shvatio sam da sam tamo višak, logično je da odem tamo gde sam rođen i gde mi je porodica. Takođe, tada sam imao problem sa operacijom kolena. Bukvalno sam bio u situaciji da sam se mučio, a i vremena su bila toliko složena da su se sportisti u njima teško snalazili“, govori on.

Inostranu karijeru ostvario je u Portugaliji. Tamo mu je, priznaje, bilo fenomenalno.

„To je jedna divna zemlja. Možda nisam bio na nivou kluba, jer sam bio reprezentativac. Ipak, tamošnji narod me je prihvatio, kao da sam rođen tamo i da sam deo te lepe zemlje. Predivne dve godine i 1994.vratio sam se u Beograd“, nastavlja Čapljić.

On je 1979.godine sa omladinskom reprezentacijom Jugoslavije do 18 godina u Beču bio šampion Evrope. Lepe uspomene iz rane mladosti.

„Klubovi i prvenstvene utakmice idu na jednu, a reprezentativni mečevi na drugu stranu. Kroz pionirsku, omladinsku, mladu, olimpijsku i A reprezentaciju stekao sam niz prijatelja širom Jugoslavije i to je blago koje se ne kupuje. To je deo života na koji sam posebno ponosan. Tek sada sam svestan koliko je veliki uspeh ostvaren u Austriji te 1979.godine. Dobra reprezentacija, divni momci koji su kasnije ostvarili zavidne karijere“, priča Čapljić.

Na Olimpijadi u Los Anđelesu sa Jugoslavijom je osvojio bronzanu medalju. Verovalo se da će ta generacija kasnije doprineti da „Juga“ bude najbolja na kontinentu, možda i u celom svetu. Do toga, ipak, nije došlo.

„Posle nas i Olimpijskih igara bilo je i SP u Čileu za mlade. Svi ti igrači trebali su doći do izražaja tokom nesrećnih 90-ih godina. Nismo otišli na EP 1992.godine i sve se nekako srušilo. Na Olimpijadi 1984.bili su Tomislav Ivković, Ivan Pudar, Srećko Katanec, Mirsad Baljić, Admir Smajić, Mitar Mrkela, Bora Cvetković, Milko Đurovski, Jovica Nikolić, Marko Elsner, Ljuba Radanović, Branko Miljuš, Ivan Gudelj, Stjepan Deverić, Meša Baždarević i drugi, da nekog ne zaboravim. Svi su bili vrhunska imena i dobri ljudi. Ostavili su dubok trag u svetu fudbala“, podvlači Čapljić.

Posvetio se trenerskom pozivu. Vodio je Radnički iz Niša i onaj iz Kragujevca, Donji Srem, Bežaniju, Željezničar, Mačvu, Slaviju, Rudar iz Prijedora itd. Reklo bi se da ovo vreme nije zahvalno za trenerske izazove.

„Pokušavao sam da se izborim za svoj status i u svakom klubu gde sam radio pokušavao sam da podignem standarde kao da su najveći klubovi u Evropi. Uspeo sam da se izgradim, da o meni govore da sam trener. Kruna moje karijere trebala je biti 2015.godina kada sam vratio se u Željezničar kao trener, ali nesrećnim slučajem tamo sam ostao samo 17 dana. Jednostavno, ostaje žal što nisam ostavio trag kao trener na Grbavici. Život ide dalje.  Punih sedam godina radim kao skaut u Partizanu, u mojoj drugoj kući, u klubu gde sam igrao i gde me poštuju i cene“, ističe Vlado Čapljić.

Nema velikih želja koje u fudbalu nije ostvario.

„Ne volim mnogo da se vraćam u prošlost. Imao sam običaj kao trener da kažem igračima da kada završe karijeru da ne budu ljuti na sebe. To je nešto najteže i teško premostivo. Lakše je biti ljut na trenera, na predsednika u klubu. Jednostavno, sve što sam postigao u karijeru, dobro je. Da li je moglo više i bolje, jeste. Nisam se štedeo, drago mi je kada se neko seti mene, kao Vi sada. I vremena kada je fudbal bio najlepša sporedna stvar na svetu. Kada smo svi živeli za tu čarobnu igru, mi na terenu, ali i publika na tribinama“, zaključio je on.

Vlado Čapljić, britki defanzivac sa osećajem za gol kada je to najpotrebnije. Da, to je bilo moguće u njegovo vreme. Na ovo današnje ono ne liči, pa se ovakvim razgovorima vraćamo u zlatnu fudbalsku prošlost. Tamo je mnogo uspomena koje kao slike života zatrepere. Na požutelim stranicama spomenara fudbalskih često se pronalaze asovi poput Vlade Čapljića.

I njemu su se divili mnogi…