Vladimir Petrović - Pižon

BEOGRAD – Vladimir Petrović Pižon jedan je od najboljih fudbalera koje su Crvena zvezda i nekadašnja Jugoslavija imale. Postao je četvrta Zvezdina zvezda, a uspešan je bio i kao trener više klubova. Vodio je reprezentacije Srbije i Kine, a danas je u Fudbalskom savezu Srbije.

Na Lionu i među zvezdašima – Pižon! Za fudbalski svet – Petrović! Za Engleze – velemajstor! Za Beograđane ili Banjalučane – vrednost i sportska i ljudska, koja ima najveću moguću cenu. Vladimir Petrović – Pižon, jedan jedini! Bio, biće i ostaće.

Govorilo se da su legendarni reporteri Radivoje i Marko Marković najzaslužniji što je zvezdaš i što je postao fudbaler svetske popularnosti.

„Da, to je tačno. Pošto nije bilo televizora, kao dete sam slušao radio prenose. Njih dvojica su toliko verno opisivali Džajine driblinge da sam se odmah zaljubio u Crvenu zvezdu, a Džaja mi je postao idol“, potvrđuje Petrović.

Ljubav se zove to što je Pižon iz današnje zgrade Politike, u Makedonskoj ulici, gde je živeo, kao dečak pešice išao na stadion Crvene zvezde, ako je to tačno.

„Tačno je da sam živeo u zgradi Politike, ali do sedme godine. Od sedme godine živeo sam na Zvezdari i odatle sam išao pešice na stadion Crvene zvezde. Tada se nije treniralo kao danas, od pete ili od šeste godine. Bio sam mali da idem tramvajem. I nije bilo organizovano treniranje kao danas, bilo je drugačije“, pojašnjava on.

Počeo je fudbal da igra u Hajduku sa Liona, a još tada je bio mislima na crvenoj strani Topčiderskog brda.

„Uvek sam bio veliki zvezdaš. I kada sam igrao u Hajduku sa Liona maštao sam da igram u Zvezdi i da postanem jednog dana Dragan Džajić. Meni su se praktično ostvarili svo moji snovi“, priznaje Pižon.

Da, dosanjao je svoje snove: sa 15 godina predvodio je Omladinsku reprezentaciju Jugoslavije, sa 19 je bio na Mundijalu u Nemačkoj, a najveći san je bio da zaigra za svoju Crvenu zvezdu. Pamti kako je i kada je prešao u redove najvećeg kluba velike Jugoslavije.

„Prešao sam u Crvenu zvezdu u svojoj 14.godini. Igrali su Hajduk sa Liona i Crvena zvezda, Zvezda je pobedila sa 9:1, a mene su zapazili uprkos teškom porazu. Tražili su da pređem u voljeni klub i tako je sve počelo“, priseća se Petrović.

Zaigrao je sa Draganom Džajićem u prvom timu kluba koji mu je za srce prirastao. Oko njega sve same zvezde, ali nije se uplašio novog izazova u velikoj sportskoj porodici.

„Sve je bilo tako. Bili su to veliki ljudi. Možda sam i ja tome doprineo, nosio sam im stvari, na putovanjima sam pevao njima. U igri sam malo grešio, pa su me voleli. Da sam grešio mnogo svi bi me ignorisali. Ne verujem da će se nekom mladom igraču dogoditi da ga toliko poštuju, hvale i prate kao što sam ja to doživeo. Baš su me voleli“, hvali se Petrović.

Za zlatne godine njegove vernosti Zvezdi odigrao je 497 utakmica, postigavši 117 golova. Osvojene su 4 titule, 1 kup, 1 superkup. Treći je na večnoj listi prvenstvenih mečeva Zvezde i drugi po broju utakmica u Evropi.

„Zadovoljan sam, nego šta. Zadovoljstvo je bilo samo da zaigrate u Crvenoj zvezdi. Sve drugo što sam postigao budi lepe uspomene, ljudi me i danas sreću i pozdravljaju, negde na šalterima svi se trude da mi izađu u susret, da svoje obaveze sa lakoćom završim. Lep je to osećaj. Pamte ljudi jedno vreme i moje igre“, dodaje Vladimir Petrović.

Odnekud kao da dopire glas čuvenog Miodraga Stojiljkovića, koji je svojim prenosom ispratio Zvezdu u finale Kupa UEF-a. Malo je nedostajalo da 1979.godine osvoji to zahtevno takmičenje i sve u vreme kada je Pižon Petrović bio kapiten i vođa zlatne generacije. Ostaje žal što se tada nije uspelo.

„Sada mi je teže nego tada. Kako smo bili blizu cilja. Sputani smo nekorektnim odlukama delioca pravde. Uspeh je doći do finala, ali, ruku na srce, nama je trebao pripasti trofej. I bez njega, ispisali smo zlatnim slovima jedan period trajanja Crvene zvezde“, skromno će Petrović.

Bajkovito su izgledali večiti derbiji u njegovo vreme i neopisiv osećaj pogađati mrežu najvećeg rivala, istovremeno i sportskog prijatelja, njegova su lična priznanja.

„Svaka utakmica protiv Partizana, od pionira do seniora, mami uzdahe. Još kada pobeđujete onda je sve lepo i uzvišeno. Kada date gol, ceo Beograd i ondašnja Jugoslavija to su prepričavali. To su nezaboravni golovi i utakmice, uvek ću se toga sećati“, priseća se Pižon.

Govorilo se da mu je najdraža utakmica ona protiv Seltika, u leto 1977., kada je jednom protivničkom fudbaleru zagorčao život fudbalski.

„To je bilo na turniru u Singaputu. U polufinalu smo pobedili Arsenal, slavili smo i u finalu protiv Seltika. Na klupi je sedeo Mihalj Keri, bio je nešto rovit, brojao je da sam igračima Seltika 28 puta proturio loptu kroz noge. Dao sam i retko lep gol. Radovali smo se i uživali u svojoj igri“, otkriva Petrović.

Iz Zvezde je prešao u Arsenal, a onda u francuske Brest i Nansi, te Antverpen i Standard u Belgiji. Lepa i inostrana karijera.

„Najlepše je,ipak, bilo u Arsenalu. Puni stadioni, čudna publika, bilo je uživanje igrati. Tapšali su me i protivnički igrači, ali sam to zaslužio svojim igrama. Verovatno sam igrao po njihovom ukusu, a Englezi dobre igre umeju da nagrade, sve da igrate i protiv njihovog kluba“, nastavlja on.

Za reprezentaciju Jugoslavije odigrao je 34 utakmice, postigavši pet pogodaka. Možda su u tom pogledu brojke mogle biti i uverljivije.

„Trebalo je biti tako. Nisam igrao četiri godine za reprezentaciju kod Marka Valoka pred SP u Argentini. U prvoj generaciji za SP u Nemačkoj 1974.godine namestio sam gol Karasiju. Jer, trebala nam je pobeda od dva gola razlike protiv Grčke kako bi izborili majstoricu protiv Španaca. I nju smo dobili. Drugi ciklus, pred Španiju, bio sam najbolji igrač naše zemlje u kvalifikacijama. Da sam igrao i pred Mundijal u Argentini, verujem da bi u mojoj biografiji pisalo da sam odigrao za reprezentaciju 50-60 utakmica“, pojašnjava Petrović.

Radio je u Crvenoj zvezdi u dva maha, bio je i u Grčkoj, sa beloruskom Slavijom stigao je do duple krune. Sa mladom reprezentacijom SCG osvojio je  evropsko srebro. Vodio je Bor, Vojvodinu, OFK Beograd, a sa kineskim Dalijanom bio je šampion najmnogoljudnije zemlje sveta. Radio je i u Iraku, Jemenu, Rumuniji, bio je selektor Srbije i Kine. Uz Milenka Mihića, Gojka Zeca, Vladicu Popovića, on je četvrti trener koji je vodio Borac iz Banjaluke, a da su bili u Zvezdi. Možda u svojoj trenerskoj i selektorskoj ulozi ponovo dokuči visoke domete.

„Ruku na srce, na zalasku sam karijere. Volim da edukujem mlađe. Nemam više živaca i želje da se dokazujem. Ostvario sam koliko sam ostvario. Malo sam uradio kao trener koliko sam mogao i koliko znam, ali sudbini pripišimo to. Sada u FS Srbije sarađujem sa mlađim trenerima. Zadovoljan sam ako im mogu preneti svoje iskustvo“, poručio je Vladimir Petrović.

Na francuskom se golub naziva Pižon, a naš Pižon po kvalitetu leteo je visoko, odmah ispod samih zvezda, i uvek čvrsto ostao na zemlji. Na kraju smo zahvalili se na razgovoru, poželeli sreću uz praznike i da unuk bude pravi dedov naslednik.

„Unuka treniram. Jako je talentovan. Polako, tek mu je 10 godina, nigde ne žurimo. Hvala vama, baš ste divni“, zaključio je svoje kazivanje nekada veliki as.

Vreme je majka svega dobrog: ocenjuje, procenjuje i dokazuje. Kad je reč o junaku ove priče, vreme nikada nije stalo. Menjajući svoj oblik i naše trajanje u njemu, da li su pre bili bolji dani ili smo bolji bili mi. Za Vladimira Petrovića Pižona ta odrednica ne važi. Jednostavno, neponovljiva Zvezdina zvezda!

Bio, jeste i biće…