Dragi Kaličanin

BEOGRAD – Iako je igrao na poziciji štopera Dragi Kaličanin često se upisivao u listu strelaca. Naime, osamdesetih godina prošlog veka slovio je za jednog od nepogrešivih izvođača najstrože kazne. Otkriva da mu je u Partizanu bilo prelepo, a pozitivna iskustva nosi i iz Španije.

I dok je nastupao za Borac iz Čačka, imao je poštovanja prema fudbalerima drugoligaša Trepče, Sutjeske, Prištine... I kada je bio prvotimac Partizana cenio je asove Crvene zvezde, Hajduka, Dinama, Vojvodine, niškog Radničkog, Olimpije..., a kada se preselio u špansku Saragosu valjalo je biti džentlmen i fudbalski ratnik istovremeno protiv asova kakvi su  Butragenjo, Hugo Sančez, Valdano, Štilike, Šuster itd. Dakle, trebalo je biti profesionalac, dajući sve od sebe da se stigne do pobede. Zato i jeste onaj biser fudbala koji sjaji i danas, toliko godina nakon aktivnog igranja. Pravi sjaj ničim se ne ugrožava.

Da bi stigao do svog Partizana, reke znoja prolio je u dresu čačanskog Borca. Drugoligaški fudbal bio je moćan i kvalitetan, a stadioni puni. Ove mlađe generacije da ne poveruju da je bilo tako. Bilo je, itekako. On čuva lepa sećanja na četiri godine vernosti Čačanima.

„Liga je bila izuzetno jaka. Imali ste Sutjesku, Trepču, Prištinu, Vlaznimi kada je trebalo igrati u Đakovici, pa Lirija iz Prizrena. Zaista, mnogo jakih ekipa, a svi stadioni bili su krcati. Mnogo dobar fudbal igrao se tada. I mnogo drugoligaških igrača prešlo je u elitno takmičenje. Primera radi, kada sam ja dolazio u Partizan, u Crvenu zvezdu je iz Trepče stigao Dragan Miletović. Igrati četiri godine tu ligu značilo je za iskustvo i kasnije mi je to mnogo pomoglo“, ističe Dragi Kaličanin.

Inače, rođen je 28.oktobra 1957.godine u mestu Štavalj, opština Sjenica. Kao da su iz tog kraja potekli svi partizanovci.

„Moje selo je predgrađe Sjenice. Tu su svi partizanovci. Jednostavno, ne poznajem nekog ko navija za neki drugi klub. Dolaze u Beograd, često gledaju Partizan. I jedan moj rođak, ja mu dođem ujka, redovno dolazi na Partizanove mečeve. Pa, koreni su to“, ponosno će Kaličanin.

U dresu crno – belih boja odigrao je mnogo utakmica velikih i malih, a sve su bile važne. Pet sezona je na poziciji štopera igrao u tandemu sa Nenadom Stojkovićem, a kasnije i Ljubom Radanovićem. Pamte se i uspesi, trofeji iz tog doba. Pre svega, misli se na titulu iz 1983.godine.

„Sve je tako bilo. I to vreme bilo je zgodno za zbližavanje ljudi. Sa mnogim saigračima postao sam veliki prijatelj. Pokojni Zoran Čava Dimitrijević meni je bio venčani kum. Sa njegovom suprugom i sinom se često čujem. Oni više žive u Francuskoj nego što dolaze ovamo, ali kada su u Srbiji uvek dođu kod nas i to kumstvo je neraskidivo. Od Čave sam bio stariji pet godina. Bio je vanserijski talenat, ali nije voleo da živi sportski. Ljudi iz Partizana su preko mene pokušavali da utiču na njega, kada ne dođe na trening i tako. Nažalost, kratko je živeo. Dobar sam i sa Radetom Zaladom, Mićom Radovićem, Nenadom Stojkovićem, Milošem Đelmašom, Ljubom Radanovićem. Doduše, Radanović živi u Belgiji, a Slobodan Rojević u Švajcarskoj, pa ih ne mogu često da vidim. Kilometri čine svoje. Međutim, svako ima svoj život, ali nas okupi i Partizan na svojim utakmicama“, govori Kaličanin.

Kvins Park Rendžers je 24.oktobra 1984.godine prosto samleo tim Partizana, bilo je 6:2, ali Parni valjak je u Beogradu, nošen na krilima svojih pristalica, načinio sportsko čudo, pobedio je sa 4:0. Pamti se 7.novembar ’84. Dragi kaličanin bio je strelac drugog pogotka. Ističe da mu je to najdraža utakmica u karijeri.

„Dugo smo u tom meču u Londonu nosili se sa protivnikom. Našem golmanu Fahrudinu Omeroviću to je bila jedna od prvih utakmica u dresu Partizana, kao da se bio uplašio. Bio je malo nesiguran, ali i cela naša zadnja linija. Primili smo smešne golove. Videlo se na terenu da smo bolja ekipa. Odmah kada smo stigli u hotel obećali smo sebi da u revanšu nismo bez šansi. I zaista bilo je oko 55.000 ljudi. Hladan novembarski dan, a dole na terenu pretoplo. Bili smo ubeđeni da ćemo proći dalje. Kod 4:0 za nas oni su imali zrelu priliku, ali dobro se završilo. Dao sam drugi gol, sa penala. I to mi je najdraža utakmica. Kada pokojni Dragan Mance da dva gola i mi vodimo sa 4:0 ili 4:1, onda me zamoli da on izvede penal. Iz kluba su uvek me kritikovali zašto ulogu penaldžije prepuštam nekom drugom“, priseća se on.

Dragi Kaličanin bio je skoro nepogrešiv sa „bele tačke“. Penaltik nije svaki put siguran pogodak, ali on kada je bio u pitanju – moglo je da nastupi slavlje Grobara.

„Sve je pitanje treninga. Meni je, čini mi se, samo golman Sarajeva Miloš Đurković zaustavio šut sa 11 metara. Nakon svakog treninga, ostanem sa nekim od golmana, najviše sa Radetom Zaladom. Šutirao sam po 30 ili 40 penala. Nema tu nekakve posebne filozofije. Namestiš nogu za levo i za desno, koncetracija i pogodak“, otkriva Kaličanin.

U večitim derbijima nije pogađao mrežu Zvezdinog gola,ali jeste svoju, u pobedi crveno – belih za 2:0 u 76.po redu večitom derbiju u istoriji ova dva tima. A kada smo kod njihove istorije, zvezdaš Predrag Đajić prvi je postigao auto-gol, odmah na početku međusobnih okršaja dva srpska fudbalsdka velikana. Uvek su te utakmice bile više od igre, praznici nad praznicima.

„Nije bilo važno da li smo mi ili je Zvezda domaćin. Uvek su naše utakmice bile svetkovine i praznici fudbala. Stadioni uvek puni. Da, u tom derbiju sam postigao autogol, a možda se sada to i ne bi tako zvalo. Mislim da je Sulejman Halilović  šutirao, lopta je pogodila me u butinu, Omerović je već bio pao, lopta se odbila i preletela preko njega. Do tog trenutka bio sam najbolji na terenu. Na poluvremenu su me saigrači tešili, ali bilo je kako je bilo“, prebire po sećanjima.

Derbiji su rađali prijateljstva, ne samo rivalstvo. Da svoje vreme prosto pozlati.

„Ne samo posle derbija, ali više puta nakon naše utakmice, okupljalo se po pet ili šest fudbalera jedne, tako i druge ekipe. Krmpotić, Borovnica, Šestić, Pižon Petrović, Miletović... Lepa vremena. Tako i treba da bude. Zar da ratujemo kada je utakmica završena. Tokom meča ne poznajemo se, borimo se za sebe i svoj klub. Nakon utakmice nastupalo je drugarstvo. Voleo bih kada bi i sada bilo tako“, priča Kaličanin.

Prešao je u Španiju, pa u Tursku. Zadovoljan je inostranom karijerom.

„U Španiji smo imali prve godine strašan tim. Bila je milina igrati sa onim saigračima. Imali smo dosta igrača na pozajmici iz Reala. Tada je Faruk Hadžibegić igrao za Betis. Bilo je sve za pohvalu. Pobedili smo Real, u finalu kupa i Barselonu. Druge godine bili smo u sredini terena. Igrao sam protiv Butragenja, Šustera, Arčibalda. Lepo iskustvo“, pamti Kaličanin.

Onda je kratko igrao u Prištini, a karijeru okončao tamo gde ju je i započeo – na stadionu kraj Morave.

„Nakon Turske trebao sam da se vratim u Partizan. Nenad Bjeković i Žarko Zečević pošalju me u Prištinu na šest meseci. Povredim se tamo, pa nisam ni igrao. Tada se igrao tzv.penal bod i samo sam ulazio da izvedem penal. Onda sam došao u Borac u Čačak. Kasnije, na nagovor mog velikog prijatelja Dragiše Kovačevića sa Studija B došao sam godinu dana u Voždovac. Bilo je dosta sa aktivnim igranjem. Zadovoljan sam postignutim“, podvlači Kaličanin.

Radio je kao trener u Partizanu, u Slogi iz Trna, Omladincu iz Banjaluke, u Voždovcu.

„U zadnjih četiri godine nisam u fudbalu. Odem da pogledam mlađe kategorije. Živim na Karaburmi, pa mi je najbliži OFK Beograd. Odem da pogledam i Partizan, ali ništa preterano. Odmaram od svega. Sa strane se bolje vidi“, zaključio je Dragi Kaličanin.

U njegovoj generaciji Partizan je bio u modi, zvali su ga Parni valjak na turbo pogon, a njegove utakmice posmatralo je više od 40 hiljada duša. U bezdušnim vremenima, Partizan je sve dalje od slave koju su gradili Omerović, Radović, Rojević, Kaličanin, Stojković, Radanović, Ješić, Mance, Varga, Đelmaš, Kolb, Živković, Čava Dimitrijević i ostale junoše svog vremena. Nada se i Dragi Kaličanin da će uskoro biti bolje.

Kažu da je svako vreme pravi trenutak za velike stvari...