Zoran Milidrag

SUBOTICA – Na nagovor legendarnog Milana Ribara, Zoran Milidrag je postao fudbaler zeničkog Čelika, iako je još jedna legenda, Ivica Osim, želio da ga angažuje u Željezničaru. Izgradio je solidnu karijeru, ali „Štraus sa Grbavice“ imao je sa njim velike planove.

Zoran Milidrag – mio i drag fudbaler ne samo navijača klubova za koje je nastupao. Bio je borac za svaki pedalj terena, a opet, gospodstven da mu se čovek divi. Ko je rođen da bude fudbaler, taj i posle igre uživa.

Ako bi hteo da uštedi na prijateljima, rođendanska čast bi stizala svake četvrte godine. Naime, rođen je 29.februara 1960.godine u Sarajevu.

„Zanimljivo, da. Rođendan mi je svake četvrte godine. Inače, moja majka je u 90.godini života i pričala mi je da čim sam znao za sebe privlačila me lopta. Imao sam afinitet prema lopti. Nisu mi bili strani ni košarka, rukomet, odbojka, ali fudbal je osvojio srce. Kada bi se ponovo rodio, čini mi se da bih opet trčao za fudbalskom loptom“, počeo je svoju priču Milidrag.

U Famosu iz Hrasnice proveo je par godina. Drugoligaški fudbal je u to vreme bio kao iz snova, baš kvalitetan, a konkurencija prejaka.

„Ponikao sam u Famosu iz Hrasnice. Prva liga Jugoslavije bila je među četiri ili pet najkvalitetnijih takmičenja u tadašnjoj lepoj i zajedničkoj zemlji. Drugoligaški fudbal, takođe, bila je izgra iz snova. Debitovao sam sa 17 godina za prvi tim Famosa protiv trebinjskog Leotara. Sa nekih devet godina počeo sam da treniram, prošavši sve selekcije u klubu. Famos je klub koji će uvek ostati u mom sećanju. I danas kada odem u BiH ja ne zaobilazim taj klub i Hrasnicu. Imam dosta prijatelja, a Famos mi je u srcu. U srcu su i svi drugi klubovi za koje sam nastupao“, nastavlja Milidrag.

Seća se i svakog detalja oko prelaska u Čelik i Zenicu.

„Nije moja greška što sam prešao u Čelik, radi se o klubu svetle tradicije. Međutim, pogrešio sam što sam požurio, imao sam poziv od pokojnog Ivice Osima da dođem u Željezničar. Pozvao me je da odigram jednu utakmicu sa prvotimcima Želje Mehmedom Baždarevićem, Radmilom Mihajlovićem, Branislavom Berjanom, Mirsadom Baljićem, Edinom Bahtićem, Nikolom Nikićem, Refikom Šabanadžovićem, Harisom Škorom...Bilo je milina igrati sa tim legendarnim asovima. Na toj prijateljskoj utakmici postigao sam dva pogotka. Osim je rekao da dolazi po mene u ponedeljak i da potpišem za Željezničar. Međutim, mene u subotu zove pokojni Milan Ribar da se nađemo u Hrasnici. Bio je veliko ime, otišao sam na razgovor iz poštovanja. Ja mlad čovek koji žudi da igra u 1.ligi Jugoslavije, on mi je složio svoju priču, ubedio me, pa sam u nedelju otišao da potpišem za Čelik. Kada je došao Osim u ponedeljak i saznao istinu samo mi je pružio ruku, poželeo sreću i dodao da misli da sam pogrešio. Mislim i ja da sam pogrešio“, nastavlja Zoran Milidrag.

U Zenici je proveo šest sezona. Da može, verovatno bi ih sada pozlatio. Popularni „robijaši“ baš su ga svojatali: on, Fileš, Zukanović, Golubica, Vešović, Nestorović, golman Radović...

„I Enes Bešić, Đurđević, golman Maršalek, pa Vlaški, Gradinčić... Došao sam iz drugoligaškog takmičenja, ali bio sam pun samopouzdanja. Sećam se da smo došli Ćosić i ja zajedno. Novinari pitaju Ribara o pojačanjima, a on kaže da smo mi mladi i ako budemo među 22 treba da budemo srećni. Tada sam sebi dao u zadatak da trebam da se nametnem i odmah sam zaigrao. Bio sam najbolje desno krilo 1983/84, pored Zlatka Vujovića, Admira Smajića i drugih velikih asova. Niko sportisti nije kriv ako nije uspeo. Morate biti puni samopouzdanja, biti uporni, želeti uspeh. Nema trenera koji vrednog igrača neće staviti u prvi tim“, dodaje Milidrag.

Onda je igrao za Maribor, Bačku, pa za Spartak, pa Sartid. I u tim klubovima izgrađene su uspomene.

„Proveo sam u Čeliku šest godina, polako se počelo pojavljivati zasićenje. Te 1989.godine za trenera je došao Fahrudin Jusufi. Želeo je da ostanem u Čeliku. Uvek će taj klub biti u mom srcu. Tada je Maribor preuzeo nekadašnji igrač Zeničana Marijan Bloudek i prešao sam u novi klub. Nažalost, ubrzo je došao rat. Vratio sam se u Igman iz Ilidže. Onda sm otišao u Bačku, pa Spartak, pa u Smederevo. U Subotici sa porodicom živim od 1998.godine. Kćerka se udala, sin se oženio. Imam unuku Monu i sve se nekako vrti oko nje. Da nas posluži zdravlje, sve će biti dobro“, priča Milidrag.

Fudbaler njegovih vrednosti kao stvoren je za neki od klubova velike četvorke. Možda su na gubitku što ga nisu imali u svojim redovima.

„Imponuju takve konstatacije. Tada je bilo mnogo dobrih igrača i na svakoj poziciji bila je žestoka konkurencija. Bilo je reči o interesovanju prema meni. Da sam imao direktnih poziva, bio bih srećan. Ništa nije bilo konretno, ali prezadovoljan sam ostavrenim i postignutim u svojoj karijeri“, nastavlja on.

Gde god je nastupao stadioni su bili krcati. Igrao se dobar fudbal, a to su gledaoci voleli, pa bili svedoci brojnih mečeva i masovnošću od malih ili prosečnih pravili velike utakmice.

„Kada su u Zenicu dolazili klubovi ’velike četvorke’ tada igla nije imala gde da padne. Slično je bilo i kada gostuju Željo, Sarajevo, Borac, Velež, Vardar, Sutjeska, niški Radnički, OFK Beograd, Olimpija, Osijek...S ponosom je narod dolazio. Nije bilo kao danas da se navijačke grupe potuku. Sada ne smeš povesti dete ili unuče, bezbednost je ugrožena. U Hrvatskoj dominira Dinamo, u Srbiji Zvezda, u BiH dva ili tri kluba, u Severnoj Makedoniji Vardar se ’izgubio’. Nikada više onih vremena, onakvog fudbala, onoliko gledalaca. Vlaže mi oči kada se prisetim kako je tada bilo“, setno će Zoran Milidrag.

Ostao je u fudbalu i nakon igračke karijere.

„Jedno vreme vodio sam mlađe selekcije Spartaka. Tako sam i ja stasavao kao trener i došao do prvog tima, ali kao pomoćnik Ranka Popovića, Zorana Milinkovića, Tomislava Sivića... Sada sam prvi trener Baške 1901. Imponuje, najstariji klub je nekadašnje Jugoslavije. Ništa drugo ne znam osim fudbala, on mi je život i biće dok taj život traje“, odlučan je.

Sa porodicom živi u Subotici. Rodno Sarajevo je zamenio novim zavičajem. Hej salaši sa severa Bačke, može da peva. Koga ima danas u gradu na Miljacki, u rodnom mestu?

„Moj pokojni otac imao je petoricu braće. Svi stričevi i strine i otac moj preminuli su. Majka mi je rođeno Šešlija, ima 90 godina. Imam  rođake od stričeva u Kanadi, Češkoj, jedan je u Beogradu. Međutim, većina srodnika od oca su u Istočnom Sarajevu, ali i Šelšije, od majke srodnici. Odlazim tamo uvek kada mogu, ali korene sam pustio u Subotici i sada smo na severu Bačke“, pojašnjava Zoran Milidrag.

Nije pravilo da nekadašnji saigrač postane prijatelj za sva vremena, ali logično je da se čuje sa nekim iz dana provedenih u Hrasnici, Zenici, Mariboru, Subotici, Smederevu.

„Nedavno sam čuo se sa Zoranom Samardžijom, pravi smo prijatelji. Nikada se nisam odricao pravih prijatelja. Imam ih i u Hrasnici, u Zenici. Raduje me susret sa svima njima. Imam ih i u Mariboru, širom Srbije. Popijemo piće, evociramo uspomene na jedno zlatno vreme. Imamo na šta biti ponosni“, zaključio je Milidrag.

Mogao je da igra u Crvenoj zvezdi ili Partizanu, Hajduku ili Dinamu, ali nije se svaki put pitalo njega. Ponekad i sudbina meša karte, još kada život umeša svoje prste...Međutim, Zoran Milidrag uvek će se pamtiti kao vrhunski as koji se iz stega svoje skromnosti retko kada izvlačio. Predobar čovek ponekad našteti sebi, ali on je birao taj put. I odveo ga je na brdo uspomena, sa kojeg se sve vidi. Ili ne vidi, ko bi ga sada znao. Zoran Milidrag, živ, a legenda.

Da , moguće je...