ČAČAK – Nekadašnji golman čačanskog i Borca iz Banjaluke, pa Dubočice iz Leskovca i Omladinske reprezentacije Jugoslavije Dušan Dule Petrović ističe da u svakom pogledu vidi brojne sličnosti gradova na Moravi i na Vrbasu, te da su mu oba Borca draga. Stekao je najviša akademska zvanja, vlasnik je Ekonomskog fakulteta u Čačku, ali uvek nađe vremena za fudbalske teme. Talenat – to je vera u sebe, u svoju snagu, baš tako razmišljao je Dušan Dule Petrović u svom Čačku kada je odlučio da u igri sa svojim vršnjacima bude golman. Posle će, istim rezonom, otisnuti se u vode profesionalnog fudbala, čuvajući gol Borca iz Čačka i Borca iz Banjaluke, Dubočice…Izrastao je u omladinskog reprezentativca Jugoslavije.

Šezdesetih godina stigao je u Banjaluku nakon odsluženja vojnog roka , počeo je da trenira sa fudbalerima Borca. Kad su videli u banjalučkom klubu kakve bravure izvodi na treningu, ponudili su mu da ostane u gradu na Vrbasu i tako produži tradiciju koja je trajala godinama da su iz Čačka u Banjaluku došla cela plejada vrsnih fudbalera: Đorđević, Janković, Čekerevac, kasnije Šušić…i veoma brzo postao je ljubimac navijača. Pamte se i danas njegove bravurozne odbrane u kvalifikacijama za Prvu ligu protiv tuzlanske Slobode, zatim u nekim veoma važnim Borčevim utakmicama, a onda je Banjaluku zadesio razorni zemljotres. Sve je stalo! Stanovao je u kamp prikolici, a istovremeno kao ekonomista radio je u banjalučkom Univerzalu. Malo kome je tada bilo do fudbala. Stigao je poziv iz Čačka da se vrati rodnoj kući, tako je moralo biti, pa je golmansko – životna priča mogla da krene dalje.

„Hvala na pozivu. Uvek mi je drago da sve što je vezano za Banjaluku, Leskovac, moj Čačak da propratim na najbolji način. Jer, stečene uspomene čuvam u najlepšim sećanjima“, započeo je razgovor nekadašnji golman Petrović.

Kaže da se seća svojih dana vernosti Banjaluci i svih prijateljstava u njoj. Mada, teško se rečima može izmeriti ljubav prema krajiškoj lepotici.

„Nakon odsluženja vojnog roka, došao sam iz Čačka u Banjaluku, u novu sredinu, sa plemenitim i dobrim ljudima nije mi bilo teško da se uklopim u taj lepi ambijent. Sa dobrim ljudima lepo je i lako živeti“, naglašava Dušan Dule Petrović.

Imao je priliku da sa Borcem u Banjaluku donese prvoligaški fudbal, ali je bio poražen u dvomeču protiv tuzlanske Slobode koju su tada predvodili Mešković, Jusić, Nalić, Avdičević itd. Slaba je uteha što je Dušan Petrović u oba meča ocenjen junakom tih utakmica.

„Te kvalifikacije koje su odigrane davne 1969.godine protiv tuzlanske Slobode uvek ću se rado sećati. Radilo se o sjajnoj ekipi Borca koji je imao šansu da te godine uđe u Prvu ligu Jugoslavije. Nažalost, Sloboda je u tom trenutku imala bolji tim od nas i sama činjenica da su naredne godine bili peti na kraju sezone u prvoligaškom društvu potvrda je izrečenog. Mnogo mi je žao što nismo tada uspeli. Više bih voleo da je neko drugi bio igrač utakmica protiv Tuzlaka, a ne ja, a da je Borac uspeo. Ta žalost ostala je u meni sve do danas“, priznaje Petrović.

27.oktobra 1969.godine razorni zemljotres doneo je u Banjaluku tugu, a sve je pre katastofe ličilo da će tadašnja fudbalska jesen da postane cvetno proleće. Golman je ostao neko vreme u gradu na Vrbasu, živeo je u kamp-prikolici. Onda je stigao poziv iz rodnog Čačka i opet je bio u Borcu, ali onom iz grada na Moravi. Opet kreće od nule, opet je na polju novog dokazivanja.

„Kada se vratim u to vreme, taj 27.oktobar, na Svetu Petku, uvek su mi u sećanju ostale urezane one tužne scene kada je zgrada Titanik, u produžetku hotela Palas, bila prepolovljena i kada je zgrada gde smo Zoran Smileski i ja bili cimeri srušena do temelja. Veliko stradanje i ogromno razaranje. Ne bi bilo humano da tražim od kluba ono što mi je obećano, a to je stan. U dogovoru sa čelnicima Borca ja sam vratio se u Čačak. Odmah sam se sa mojim Čačanima dogovorio da odem u Dubočicu. I u Leskovcu sam upoznao mnogo dobrih ljudi, izgradio niz lepih uspomena“, priča Petrović.

Fudbal može da posloži čudne priče. Godine 1970.dva Borca, oba su njegova, u kvalifikacijama za plasman u Prvu ligu Jugoslavije. Banjalučani su uspeli, a Čačani više nikada nisu dobili priliku da se bore za najveće domaće domete.

„Nakon kvalifikacija sa Tuzlacima, jesenji deo sezone na drugoligaškom Zapadu branio sam za banjalučki Borac, a prolećni deo sam čuvao gol Dubočice. Sećam se da smo 2.maja 1970.godine nastupali u Čačku protiv mog matičnog kluba. Mogu da se pohvalim da sam u toj utakmici ocenjen ocenom 9, bio sam igrač utakmice i znao sam težinu i jačinu oba kluba. Došle su ubrzo kvalifikacije za popunu Prve lige Jugoslavije između dva Borca, ja već bio na golu Čačana. Koliko sam želeo da Banjalučani uspeju, da to bude uteha nakon stradanja i da pronađu novo zadovoljstvo, toliko sam želeo i da Borac iz Čačka postane prvoligaš. Ipak, uspeo je banjalučki Borac, a Borac iz Čačka kasnije nikada nije uspeo da postane jugoslovenski prvoligaš“, detaljiše bivši čuvar mreže.

Bio je , kako reče,  i golman Dubočice iz Leskovca, nastupao za omladinsku reprezentaciju Jugoslavije. Doživeo je neugodnu povredu kičme, pa retko viđen talenat nije ga odveo u Crvenu zvezdu ili Partizan, ali i u A tim nekadašnje zajedničke zemlje.

„U pripremnim utakmicama Dubočice, tokom zimskih priprema na prijateljskoj utakmici protiv OFK Beograda, u sudaru sa pokojnim Slobodanom Santračem doživeo sam tešku povredu kičme. Usledila je rehabilitacija. Ostao je strah od neke nove povrede. Splasnuo je entuzijazam, pa sam želeo sebe da vidim u nekim drugim vodama. Srećom, kasnije je sve bilo dobro, ali fudbal se našao u drugom planu“, ističe.

Posle će Dušan Dule Petrović steći brojna akademska zvanja, danas je doktor ekonomskih nauka, vlasnik Ekonomskog fakulteta. Šta mu je donelo više prijatelja i najlepših uspomena: sport ili nauka?

„Po završetku fakulteta bio sam direktor jedne poznate slovenačke firme. U tom poslu mnogo mi je pomogao fudbal. Gde god bih došao u poslovne kontakte zna li su ko sam, da sam bio golman. Znali su da su golmani uvek pobednici, jer su uvek istrajni, kako u sportu tako i u poslu. Dakle, fudbal mi je dosta pomogao u razvoju profesionalne karijere. Kasnije sam završio magisterij i doktorske studije, doneo sam odluku da se na jedan lep način posvetim nauci i da podignem fakultet. Mogu reći da mi je sa mladima bilo lepo u fudbalu, a još lepše je gledati mlade studente kako stasavaju i kako se razvijaju kao ličnosti. Uvek, kada malo pokleknu i uplaše se novih izazova, bio sam tu da ih hrabrim. Njihovo uspešno okončanje školovanja mi govori da sam bio na dobrom putu“, nastavlja Dule Petrović.

Bio je predsednik FS Čačka, bio je potpredsednik FS Moravičkog okruga, zajedno sa pokojnim Veliborom Vasovićem bio je osnivač Udruženja za prosperitet i afirmaciju fudbala Jugoslavije, jednom rečju izuzetno interesantna ličnost. Pošto je Srbija učesnik prvenstva Evrope u Nemačkoj ove godine, i mišljenje Dušana Petrovića je dragoceno - da li je najpopularniji sport u Srbiji na dobrom putu?

„Sve uloge koje fudbal donosi meni su otvorile vidike. Završio sam Višu trenersku školu. Bio sam delegat na saveznoj ligi. Nikada nisam naplatio ni pola pare prebijene od putnih troškova , takse i dnevnica. Uvek sam poklanjao taj novac klubu domaćinu da nagradi siromašnog dečaka iz svojih mlađih pogona. Bio sam predsednik FS Čačka u najtežem vremenu, u vreme sankacija, kada sam donosio odluke u korist klubova. I dok su se u drugim mestima klubovi gasili, FS Čačak dobio je pet novih kolektiva. U to vreme bilo je dosta problema u jugoslovenskom fudbalu. Pojavili su se raznorazni sponzori koji nikakve veze nisu imali sa fudbalom i onda se to pretvorilo u jednu suprotnost zdravog sporta. Onda smo Velibor Vasović, ja i mnogi naši prijatelji postali članovi Udruženja gde smo pokušali da fudbal vratimo fudbalerima. Međutim, Vaske je preminuo dosta mlad, došlo je do gašenja Udruženja, a veliki otpor imali smo u fudbalskim asocijacijama gde je bio delegatski sistem. U te strukture ulazili su ljudi koji su bili daleko od fudbala, gledali su lične interese. Što se tiče naše reprezentacije, verujem da ćemo se dobro plasirati u Nemačkoj. Imamo kvalitetne fudbalere. Nažalost, malo ih je u domaćem takmičenju, uglavnom igraju u inostranim klubovima, ali se nadam da će doneti dosta radosti svom narodu“, želje su Dušana Petrovića.

Banjaluka i Čačak imaju mnogo sličnosti: dva Borca, mnogi igrači igrali su u oba kluba, pa preduzeća koja su istog imena itd...

„Ne postoje na prostoru bivše Jugoslavije dva grada da su slični kao što su Banjaluka i Čačak. Čačanski Glas je lokalna novina, banjalučki Glas je to što jeste. U oba grada postoje preduzeća Univerzal, pa Autoprevoz, pa Stočar... Postoje dva Borca i oba su osnovana 1926.godine. Čak šest fudbalera igrali su za oba Borca. Postoji nit koja spaja dva bratska grada i dva kluba. Neka te veze budu jače i na kulturnom, privrednom, sportskom planu. Tihomir Levajac, veliki književnik i profesorsko ime u Banjaluci, je Čačanin. Vreme je da se veze između Čačka i Banjaluke učvrste i poboljšaju. Takođe, veliki broj profesora iz Banjaluke predaju na Akademiji u Čačku čiji sam osnivač i vlasnik. Negujemo kvalitet znanja i odnosa. Ako je čovek dobar sve će biti dobro. Pronašao sam dobre ljude, te sam srećan zbog toga“, zaključio je nekadašnji fudbalski golman, koji je rođen 2.januara 1946.godine..

Oni stariji ljubitelji fudbala u Čačku, Leskovcu i Banjaluci i danas pamte Dušana Petrovića. Sada je njegova veza sa gradom na Vrbasu nauka, jer sarađuje sa ovdašnjim univerzitetima, a sam je davno stekao najviša naučna zvanja. Dušan Dule Petrović po mnogo čemu je redak primer kako treba.

Fudbalski golman za katedrom…