Niški "Čair". Foto: Fejsbuk

JAGODINA – Zoran Milenković dugo je grejao klupu niškog Radničkog pošto je prva jedinica bio legendarni Dragan Pantelić. Ipak, ostavio je duboke tragove u „gradu na Nišavi“. Jedno vreme branio je u španskim Tenerifima. Ovaj profesor fizičkog vaspitanja i sporta povukao se u mirnije vode i u krugu porodice i prijatelja uživa u penzionerskim danima.

Dobar golman vredi pola tima, ali bez pola tima golmanu se dobro ne piše. Kada su svi na svom mestu i dobri, onda je to pobednička kombinacija. Tako je bilo u vreme Zorana Milenkovića, jer njegov Radnički je bio popularan, a u gradu na Nišavi fudbal u modi kao retko gde.

Zovu ga Zajko. Kako, zašto, otkada?

„To je neka druga priča. Kao dete voleo sam da sviram harmoniku. Bila je popularna pesma Zajko, kuku Rajko. Moj ćale pokojni počeo je da zove Zajko, Zajko i ja ostadoh Zajko sve do danas“, smeje se Milenković.

Rođen je u Novom Pazaru, 21.novembra 1953.godine. On je zapravo Jagodinac.

„Započeo sam u klubu Jagodina u tadašnjem Svetozarevu. Krenuo sam relativno kasno, imao sam punih 15 godina. Međutim, brzo sam napredovao. Sa nepunih 17 godina postao sam prvotimac. Jagodina je u tom periodu igrala srpsku ligu. Mada je bila jaka, u rangu sadašnje Superlige Srbije. Branio sam dve-tri godine u Jagodini. Trebao sam braniti u Proleteru iz Zrenjanina, pa Napretku iz Kruševca, ali nisu me pustili. Ja odem u vojsku, a nakon toga u Niš. Prođem probu. Tadašnji generalni sekretar, a bivši golman Radničkog Miodrag Knežević pogledao me i ostavio me. Dakle, od 1974.do 1986.godine bio sam neprekidno u Radničkom, osim jednu godinu koju sam proveo u Tenerifima“, kazuje Zoran Milenković.

Postao je golman, a više je voleo da daje golove.

„Bilo je livada na sve strane, ja dete i svi stariji od mene, voleo sam mnogo da igram. Nije bilo mesta, pa su mi rekli da ako želim sa njima moram na gol. Odem na gol i uspem, ali sam i kasnije na prijateljskim utakmicama igrao i davao i nameštao golove“, priča on.

Neki sagovornici govorili su o putu Radničkog do polufinala Kupa UEFA i eliminaciji od Hamburgera. I njegova priča ima smisla.

„To je ekipa koja je počela da se stvara 1974.i 1975.godine, a rezultati su počeli da dolaze 1979.i 1980.godine. Od te 1979.do 1984.godine tri puta bili smo u Kupu UEF-a. Dva puta smo ispali u trećem kolu od AZ 67, drugi put u polufinalu ispadnemo od Hamburgera, a treći put od Hajduka. Izgubimo na zaleđenom terenu u Nišu, a u revanšu po buri kakvu do tada nisam doživeo takođe smo poraženi. Bili smo među najpopularnijim klubovima u Jugoslaviji. Oko 80% igrača dolazilo je iz Srpske lige, a neki su prošli školu Radničkog. Bila je to kombinacija mladosti i iskustva i zaista smo igrali dobar fudbal“, priseća se Milenković.

Pre toga su, tačnije 1975.godine, osvojili Balkanski kup. Lepo iskustvo.

„Igrali smo protiv predstavnika Albanije i Grčke. Bili smo prvi u grupi. U finalu smo igrali sa turskim Esišeherom. U oba meča smo slavili sa 2:1. Tada sam bio na klupi, branio je Dragan Pantelić, ali lepo iskustvo za mene koji sam bio na početku karijere“, napominje Zoran Milenković.

Njegova muka je bila što je u Radničkom branio Dragan Pantelić, velikan u rukavicama, ali nije teško biti rezerva takvom gorostasu među stativama.

„Kada sam došao Panta je bio već tri ili četiri godine tu. Mada, branio sam kada je on godinu dana bio u armiji, kada je pauzirao zbog kartona. Nije sramota biti rezerva njemu. Bio sam strpljiv, čekao sam šansu i iskoristio sam je“, kaže Milenković.

08. Govori i o protivničkim napadačima koji su mu kao golmanu zadavali najviše problema.

„Bilo je mnogo dobrih igrača. Bili su to robusni špicevi, dominantni u skoku. Sećam se Filipovića, Savića, Moce Vukotića, Ibrahimbegovića, Kustudića, Halilhodžića, Bajevića, Kranjčara, Cerina. Bilo je puno igrača. Teško je bilo boriti se protiv njih, ali izlazili smo na kraj protiv Partizana i Hajduka. Pobeđivali smo i Zvezdu i Dinamo“, hvali se Milenković.

Nakon Radničkog otišao je u pečalbu. Godinu dana branio je za Tenerife.

„Inostranstvo je jako zanimljivo. Trebate u pravo vreme biti na pravom mestu. Ja sam u Španiju otišao kada je klub bio u slabijoj situaciji. Izdržao sam godinu dana i vratio se u Niš. Radnički je već bio drugoligaš. Kada smo se vratili u prvoligaško društvo otišao sam u Majdanpek i nakon godinu i po dana završio karijeru“, podseća Milenković.

Imaju lepa drugovanja u Skugriću kod Modriče, u Ulcinju takođe. Sretnu se, vide drugari iz nekog davno prohujalog, ali setnog vremena.

„Bio sam u Skugriću i prošle godine i ove. Bio sam u Ulcinju, ići ću i ove godine. Zahvaljujući Nikoli Nikiću i Pavlu Pepđonoviću imamo ta druženja. Sretnemo ljude koje nismo videli 40 godina. To je veliko zadovoljstvo. To je velika stvar. I dok sam bio u Kuvajtu družio sam se sa mnogo sportista, različiti po mnogo čemu, ali meni razlike ne smetaju. Fudbal te podele ne razume“, zaključio je on.

Zoran Milenković branio je u nekom lepšem vremenu. Kad su se kvalitet i ono ljudsko u čoveku više cenili. Imao je sreću da ga pozitivne karakterne linije uzdignu toliko visoko da mu oni koji sportu uvek ne služe ništa ne mogu.

Seća se tog vremena, druži sa sportistima sličnim sebi.

I grabi napred...

Zoran Milenković, foto: fejsbuk