Dragoljub Bekvalac, Foto MN Press

NOVI SAD – Dragoljub Bekvalac bio je fudbaler defanzivnih zadataka u više klubova, a često je pogađao protivničku mrežu. Naglašava da mu je prelepo bilo u Prijedoru u periodu kada je nosio dres Rudara Ljubija. Žali što je bio sprečen da postane šampion sa Vojvodinom. Dva puta je trebao biti trener Crvene zvezde, jednom Partizana, ali do toga nikada nije došlo.

Rođen 14.jula 1952.godine u Prištini, Dragoljub Bekvalac je što kao fudbaler što kao trener vinuo se u sportske visine, sa kojih je sve video. I ostao svetla zvezda fudbalskog sporta sve do danas.

Nedavno je imao operativni zahvat. Nadajmo se da je sada sve u najboljem redu.

„Pa, u ovim godinama nikada ne može biti sve u najboljem redu. Međutim, ono što je bilo kritično je urađeno. Kuk je sređan i evo me ponovo na nogama“, rekao je Bekvalac.

Dečak iz Prištine nastupao je za juniore Vojvodine, stigao je iz južne u severnu srpsku pokrajinu.

„Moj otac je iz Kaća, ali je bio vojno lice. Službovao je u Mostaru i tamo je rođen moj brat 1950.godine. Onda je dobio prekomandu u Prištinu gde sam ja rođen. Od 1957.kratko smo živeli u Leskovcu, tačnije dve godine, te dolazak u Novi Sad. Dakle, od svoje osme godine sam u srpskoj Atini. Prošao sam sve selekcije Vojvodine“, pojašnjava on.

Dragoljub Bekvalac bio je u Radničkom iz Sombora. Ima čari, lepote, ima svega u tom Somboru.

„Sombor je posebna priča. Išao sam četiri godine u učiteljsku školu u Sremskim Karlovcima. Izgubio sam pravo nastupa za juniore Vojvodine. Vujadin Boškov je video perspektivu u meni, nije želeo olako da me izgubi, pa me ustupio somborskom Radničkom. Tamo sam jedino mogao da budem, jer sam bio peta godina učiteljske škole. Igrali smo godinu dana Vojvođansku ligu, pa ušli u 2.ligu. Onda sam se vratio u Novi Sad. U međuvremenu sam se oženio i dobio dete, vratio se u ’kanarince’, gde sam proveo četiri godine“, ističe on.

Slovio je za defanziovca, ali malo je primera poput njegovog da je tako često pogađao protivničku mrežu.

„Poznato je bilo da sam odlično igrao glavom. Išao sam na prekide, kod izvođenja kornera, često sam izvodio kaznene udarce, slobodne udarce. Svake godine je određeni broj golova bio ’rezervisan’ za mene“, govori Bekvalac.

I u Teteksu među najstandardnijim, sa čestom ulogom golgetera.

„Da, u Teteksu sam bio drugi strelac lige. Izveo sam devet penala i postigao četiri pogotka iz igre. Morača je bio najefikasniji, a ja sam sa 13 golova bio drugi strelac ekipe“, pamti Bekvalac.

Usledio je povratak u Novi Sad, pa tri divne godine u Vojvodini, a značajan trag ostavio je i u AIK-u Bačka Topola.

„Normalno da je svakom dečaku iz Novog Sada cilj da igra za Vojvodinu. Ja sam bio primoran da odem iz tog grada zbog školovanja. Tada je bilo teško iz juniora preći u seniorski tim. Izdvajaju se Slavko Ličinar i Vasa Rutonjski , koji su maestralno odigrali šest ili sedam sezona. Kada sam se vratio u Vojvodinu oni su odlazili u SAD da igraju mali fudbal. Da, bio sam prvotimac i kapiten Vojvodine. Bilo je predivno biti kapiten u svom klubu i gradu. Tada je politika kluba bila drugačija, doveden je jedan od najboljih štopera Jugoslavije , Meho Karamehmedović iz Veleža. Sada bi Terzić upario Bekvalca i Rutonjskog, ali Vujke se tada odlučio za iskusnijeg igrača. U to vreme se iz zemlje nije moglo pre 28.godine života, ali sada naša deca sa 14 ili 15 godina su prodati, uz menadžerisanje svojih roditelja“, govori Bekvalac.

Dve godine nastupao je za Rudar Ljubiju.

„I to vreme je donelo meni predivne dve godine života, prijateljstva, drugarstva. Tada je trener Zubanović preko Maneta Radinovića čuo da nemam prepreka da dođem u Ljubiju. Ponudili su mi odlične uslove. Stigao sam na Kozaru, obukao tri šuškavca, stesao 10 kilograma. Ostali smo u drugoj ligi. Tamo su divni ljudi, dobri drugari. Nije se gledalo ko je i šta je, važno je da je čovek. Za Prijedor me vežu divne uspomene. Tamo živi divan narod koji će zauvek ostati u mom srcu“, priznaje Bekvalac.

Kao trener vodio je više klubova u Srbiji, pre svih Vojvodinu i OFK Beograd. Bio je trener Sutjeske iz Nikšića, radio je u Severnoj Makedoniji, Bugarskoj, Mađarskoj. Sa Rabotničkim je osvojio duplu krunu 2008.godine.

„Uvek se najduže i najposebnije pamte uspesi. Mene su pozivali kada je trebalo spašavati nekog. Imao sam šansu u Rabotničkom, osvojio duplu krunu, prvi put u istoriji, srušili smo šest nacionalnih rekorda. U Vojvodini sam četiri puta bio trener, jednom sam bio direktor. Sećam se da sam od pokojnog Bate Butorovića dobio poziv da dođem. Cilj je bio da Vojvodina bude šampion. Pokojni brat me nagovarao da ostanem u Rabotničkom. Odbio sam bogovske uslove, povukla me ljubav prema Vojvodini. Odradio sam osam kola. Bili smo na drugom mestu, ali nekom iz kluba nije se svidela moja samostalnost u radu. Nažalost, protiv OFK Beograda smo vodili sa 1:0, imali igrača više, imali dva penala, a izgubili smo sa 2:1. Nakon tog meča ja sam smenjen. Ako nešto pamtim loše, onda je to ta utakmica. Mene je bivši direktor Vojvodine zvao da zamenim jednog igrača, ne igra punim kapacitetom. Moj saigrač iz Bačke Topole , pokojni Krivokapić, zvao je mog brata u 15.minutu utakmice i rekao:’Prodali su tvog brata!’ Tako sam napustio Vojvodinu. Imali smo priliku da budemo šampioni. Imali smo divne momke Jovanovića, Krasića, Tadića... Shvatio sam tada da u životu nije sve bajno“, podvlači Bekvalac.

U takvim je godinama da još može puno dati fudbalu. Njegovo iskustvo je dragoceno. Ima li ponuda nekog od klubova iz Srbije, možda inostranstva?

„Ljudi poput mene u profesiji su jako cenjeni u inostranstvu. Neke kolege mi govore da bih ja mnogo značio u nekom inostranom klubu. Ovde sam imao nekoliko ponuda, ali kada nešto radiš i ne radiš sa ljubavlju – nema ništa! Radio sam trideset godina, pravio rezultate, uspehe i sportiste i sa radošću išao na trening i sa treninga kući. Odem da pogledam neko dete na utakmicama. Vojvodina, Novi Sad i Kabel su klubovi koji mi nikad neće izaći iz srca. Dragi su mi Crvena zvezda i Partizan. Sa Zvezdom sam tri puta, a sa Partizanom jednom bio blizu dogovora da postanem trener u tim klubovima. Međutim, određene više sile kvarile su dogovor, pa nisam imao čast i priliku da vodim te klubove“, kaže on.

Dragoljub Bekvalac o fudbalu zna sve, kao omiljenu pesmicu. Zato i slovi za uspešnog koji fudbalu nije rekao poslednju reč. Možda se neke nove pesme pišu, ali Dragoljub Bekvalac znaće da ih komponuje.

U ritmu fudbalske igre...