FK Velež 1978.godine, foto fejsbuk

BEOGRAD – Draganu Okuki minula godina odnela je najužeg člana porodice. Zato i ne čudi što se nada i veruje da će Nova godina i njemu i svim našim čitaocima podariti radosne trenutke. Za Sportski žurnal govorio je o danima provedenim u mostarskom Veležu, klubovima u Švedskoj, te o tituli koju je kao trener ostvario sa Obilićem.

Dok su sneg i ledene ploče svuda oko nas, jedno fudbalsko i ljudsko srce isejava toliko topline da čoveka i pre svake priče navodi na zaključak: život ima smisla! Ima i onda kada nam taj život pokaže svoju i levu i desnu stranu: i radost i tugu, i sjaj i sivilo, i optimizam i beznađe. Živ se čovek na sve navikne. A naša navika je, da i u Novoj godini razgovaramo sa velikanima fudbalskom sporta. Dragomir Dragan Okuka jedan je od njih.

Rođen je 2.aprila 1954.godine u Nevesinju. S  vremena na vreme poseti rodbinu, obiđe grobove usnulih roditelja u svojoj Hercegovini.

„Tamo dolazim sve ređe, ali dok su roditelji bili živi često sam bio u Nevesinju. Sada imam samo sestru. Odem do Nevesinja, pa svratim do Mostara i vidim se sa drugarima sa kojim sam nekada igrao u Veležu. Odem do Trebinja, supruga mi je iz Dučićevog grada. Dakle, jednom godišnje obiđem Hercegovinu. I uvek se lepo osećam tamo“, govori Okuka.

Okuka je tokom igračke karijere nosio dres Veleža iz Nevesinja, zatim mostarskog Veleža, Leotara iz Trebinja i švedskih klubova Orebro i Matala.

„Najteže, ali i najlepše je bilo izboriti se za dres Veleža iz Mostara. Bilo je prijatno i u Trebinju, godinu dana sam bio posuđen igrač. Ipak, najprijatnije mi je bilo u Veležu, jer sam ja dug period proveo u tom klubu, sve do 1985.godine kada sam otišao u Švedsku. Dakle, jedna godina provedena u Leotaru i godina dana u vojničkim redovima, sve ostalo do pečalbe bilo je u mostarskom Veležu. Zahvatio sam nekoliko generacija da igram sa njima. To je najlepši deo moje karijere. Tada sam igrao i za mladu reprezentaciju Jugoslavije, pa olimpijsku, mediteransku... Zaista, to je lepa uspomena“, priseća se Dragan Okuka.

Verovatno je neki poraz ili neosvojeni trofej umeo da boli i peče.

„Pa, dok sam bio u Leotaru proglašen sam za najboljeg igrača zapadne grupe 2.lige. Peklo me je i to da je Velež igrao dobar fudbal, ali da nismo uspeli da budemo šampioni. Dva puta smo ostali bez titule, izgubivši na gol razliku u onoj dragoj Jugoslaviji. Fino je bilo da smo igrali finale kupa 1981., ja sam dao odlučujući gol i pobedili smo tim Željezničara. Sa 32.godine otišao sam u Švedsku. Tamo sam proveo pet godina, odigrao fenomenalno. Mogu reći da je u mojoj karijeri bilo daleko više prijatnih nego onih drugih, loših trenutaka“, govori Okuka.

Čast i Nevesinju i Trebinju i lepoj Švedskoj, ali utisak je da je Velež njegovo srce ščepao, pa ne popušta. Sa njim je osvojio kup Jugoslavije 1981.godine. Prema ličnom priznanju, u vreme derbija Real – Barselona, radije pogleda meč Veleža i Zrinjskog. Da je ponosan na izdanja Mostaraca protiv Borusije iz Dortmunda, da se i danas greje na vatri pobeda protiv Crvene zvezde i Hajduka od po 5:0, ali da ima studeni pri pomisli da su u dva-tri maha trebali biti šampioni one lepe zemlje koje danas nema, ali nije im se dalo. Reklo bi se da su Velež i Dragan Okuka kao nokat i meso.

„Baš tako. Došao sam u Velež kada su Bajević, Marić i Vladić odlazili u inostranstvo. Kasnije su se vratili, pa sam igrao sa njima. Stvarala se nova generacija gde su bili Matijević, Slišković, Đurasović, mlađi Hadžiabdić, Kalajdžić, Halilhodžić, Vukoje, pokojni Skočajić, ja... I dok sam bio u Švedskoj, kada su igrali Tuce, Kajtaz, Jurići, Karabeg, Gudelj... Velež je imao odlične rezultate. Prvi put izgubimo bitku sa Hajdukom na gol razliku, a drugi put krajem osamdesetih godina na gol razliku izgubili smo prvenstvo od Crvene zvezde. Velež je bio popularan i omiljen tim. Dobijemo Hajduk i Zvezdu u Mostaru sa po 5:0, pobedimo Zvezdu u Beogradu sa 3:0, zagrebački Dinamo poražen je sa 9:2 itd. Međutim, gubili smo šampionate jer smo bili ’seljačka’ ekipa. Palili smo se na Zvezdu, Partizan, Hajduk i Dinamo, a protiv banjalučkog Borca odigramo u Mostaru nerešeno, kao i protiv Čelika, Olimpije, protiv Vardara u Skoplju. Za utehu, osvojili smo kup Jugoslavije, prva godina posle Titove smrti. Bilo je 50.000 ljudi na utakmici u Beogradu. Kasnije je moj Velež osvojio i drugi trofej 1986.godine protiv zagrebačkog Dinama. Vredelo je tada igrati, takmičenje je bilo jako, stadioni puni, ma milina“, obrazlaže Dragan Okuka.

Igrao je i za Orebro i Matalu. Ističe da mu je u Švedskoj bilo predivno. Tamo je, kao vezni igrač, baš se nadavao golova.

„Za tih pet godina postigao sam oko 50 golova u ta dva kluba. Pri kraju su mi nudili da ostanem kao igrač-trener, u to vreme to je bila engleska moda. Međutim, dobio sam iz Veleža poziv da se vratim u Mostar i da budem direktor kluba. Završio sam pravo još dok sam igrao fudbal. Vratio sam se u Velež, ali sve je kratko trajalo. Nažalost, došlo je do rata. Tada je bilo nešto veliko biti direktor Veleža. Mogao si biti predsednik Komiteta i na čelu grada Mostara, ali biti direktor Veleža u to vreme bilo je nešto veliko. Ja sam se pod tim utiskom vratio. Nažalost, nije to dugo trajalo“, kazuje Okuka.

Upisao je i devet nastupa za U-21 i U-23 selekciju reprezentacije Jugoslavije, ali nedostaju nastupi za A tim, nije da ih nije moglo biti. Po pruženim partijama, možda je to zaslužio.

„Čast svim saigračima iz Veleža, ali nekih tri ili četiri godine igrao sam fenomenalno. Na moju nesreću, na toj poziciji igrali su veliki Safet Sušić, Vladimir Petrović Pižon, Zlatko Vujović, Sarajlić iz tuzlanske Slobode... Kao neku utešnu ulogu Miljan Miljanić dao mi je kapitensku traku mlade reprezentacije. Bio sam kapiten Predragu Pašiću, Đurovskom, Tomislavu Ivkoviću, Avdi Kalajdžiću... Izgubili smo na EP od Rusa. Ostao je žal sa A timom, ali za mene su to bili bolji igrači i zasluženo su bili ispred mene. Zadovoljio sam se kapitenskom ulogom u mladoj reprezentaciji. Šteta što smo u polufinalu zaustavljeni od SSSR“, podseća Dragan Okuka.

Trenersku karijeru započeo je u Bečeju, nastavio u Čukaričkom, pa prešao u Obilić. Bio je šampion SR Jugoslavije, kao dokaz da je moguće bilo biti bolji od Zvezde i Partizana. „Vitezovi“ sa Vračara tada su dominirali. I zbog Okuke, uostalom.

„To je jedna titula koju smo iznenađujuće osvojili. Zvezda i Partizan su u svim segmentima bili bolji. Meni je ta titula smetala, štetila. Sve se vezalo za Arkana da je on sve sređivao i završavao. Arkan je smenio sedam trenera, a ja sam proveo 11 meseci. I posle mene smenio je trojicu trenera. Kasnije sam otišao u Legiju iz Varšave. Na moju sreću osvojili smo duplu krunu, a sedam godina nije bila prvak Poljske. Amortizovao sam tako titulu iz Obilića, Ona mi je više štete donela nego što je donela pozitivnog. Bio sam i trener Čukaričkog, igrali smo u Evropi, kao i sa Bečejom. Ostvario sam se i u inostranstvu, iako me Arkan smenio u Obiliću pred meč sa Bajernom u Minhenu. Dugo sam bio tužan zbog toga. Nisam hteo preći preko nekih stvari, ali on je bio takav. Ipak, osetio sam Ligu šampiona“, kazuje Okuka.

Radio je i u Kini. Godinu 2012.učinio je svojom. Proglašen je za trenera godine u Kini, ali i trenera te godine u Srbiji. Dragocena priznanja.

„U Kini su bili i Milorad Kosanović, Ljubiša Tumbaković, pokojni Slobodan Santrač. Ja sam bio u manjem klubu, a uspeo sam se do zadnje utakmice boriti za titulu sa budžetom od 15 miliona dolara, a konkurenti su težili po 200 miliona. Uspeli smo osvojiti Superkup Kine. Gurnuo sam u vatru mlade momke, pa je njih pet ili šest zaigralo za reprezentaciju Kine. Imali smo,zaista, neverovatne rezultate“, hvali se Okuka.

Poznato je da Dragomir Okuka poštuje rad Dragana Stojkovića Piksija. Na putu ka velikom takmičenju isprečio se baraž i dvomeč sa Austrijom.

„Dobro je da je Piksi ostao selektor, a imao je jedan težak period. Obično svi znamo i možemo više od selektora, a realnost je malo drugačija. Pametni ljudi koji vode FS Srbije ostavili su Piksija na mestu selektora. Mislim da će ta reprezentacija uspeti izboriti opstanak u A ligi nacija. Takođe, smatram da se Srbija može plasirati na Mondijal 2026.godine u Sjedinjenim Američkim Državama, Kanadi i u Meksiku i da će ostvariti svoj maksimum na planetarnoj smotri fudbala. To su moje želje. Moje želje su i to da sve čitaoce prati dobro zdravlje, uspeh i sreća u ovoj godini“, zaključio je naš sagovornik.

Okuka po okupa, izazov po izazov i prohuja sedam decenija u kojih je stalo mnogo toga. U fudbalskom pogledu, Dragan Okuka nema za čim da žali, mnogo je ostvario, da služi kao lep primer svima. Valjda se u ovom svetu dobri primeri još ističu i poštuju.

I služe drugima...

Dragomir Dragan Okuka, foto fejsbuk