Radoslav Samardžić u dresu Vojvodine, Foto: Tempo

NOVI SAD – Radoslav Samardžić je primer da se ne mora igrati samo u Crvenoj zvezdi ili Partizanu, pa izgraditi uspešna karijera. On je preko Vojvodine stigao do cilja. Međutim, iz više razloga, već nekoliko godina, nije u najpopularnijem sportu.

Bio je pouzdan igrač, kakvog su treneri voleli da vide u svojoj ekipi. Ostavio je duboke tragove u Vojvodini, pa u Holandiji, igrao je i za reprezentaciju Jugoslavije.

Svi se drže njegovog učinka u Vojvodini i u Holandiji, ali red je da se kaže da je stasavao i u drugim klubovima, dokazivao se i spremao za veliku scenu.

„Rođen sam u Odžacima, a odrastao u Karavukovu. To je jedno mesto između Novog Sada i Sombora. Moj otac je bio trener i primetio je taj nekakav talenat u meni. Nakon osnovne škole otišao sam u Radnički iz Sombora. U to vreme, u periodu bivše Jugoslavije, imao je jednu od najboljih škola fudbala u severnoj srpskoj pokrajini. Bili smo odmah iza FK Vojvodina. Skoro svaki put u finalu za prvaka Vojvodine igrali su Vojvodina i Radnički iz Sombora. Dakle, imao sam tu sreću da me trenira i da me edukuje entuzijasta i trener tog vremena Velimir Šargić, osposobio je veliki broj igrača koji su igrali širom Evrope. To je bio izuzetno lep period mog života. U to vreme Radnički iz Sombora je tako funkcionisao da je nas osam ili devet imalo obezbeđen smeštaj u Domu učenika ’Ivan Parčetić’. Imali smo tamo tri obroka, to nam je bilo kao i stipendija. Kada vratim film, a istovremeno kada gledam u ovo vreme, onda vidim da su naša deca koja sada treniraju i nalaze se u fudbalskim vodama dosta osakaćena, ceneći šta je nama bilo obezbeđeno i što nam je bilo pruženo. Taj period je razdoblje mog života i fudbalskog razvoja u Somboru koje je za nezaborav. Kasnije sam počeo igrati za prvi tim. To je bila Vojvođanska liga ili treći nivo takmičenja u bivšoj Jugoslaviji. Debitovao sam sa 17 godina. To je najlepši period moje fudbalske karijere“, govori Radoslav Samardžić.

Poznato je, rođen je 17.oktobra 1970.godine. Ne drži previše do zvezda, ali o Vagama se često može čuti ono najlepše.

„Tako mnogi kažu, ali imamo i mi nekih mana. Kažu da često vagamo, da smo dosta neodlučni. Nekada smo suviše nonšalantni, život smatramo kao igru a ne kao obavezu. Međutim, meni su neki objašnjavali da ljudi rođeni u tom znaku su dosta dobri ljudi“, kroz smeh govori Samardžić.

Govori punih usta o Karavukovu.

„Nekada je u Karavukovu, mestu od 7.500 stanovnika, u razredu bilo 90 đaka. Na stadionu po 30 dečaka. Utakmice je gledalo po tri ili četiri hiljade ljudi. Danas je u razredu 22 prvaka, a u selu je oko 4.000 stanovnika. Došlo je do osipanja, migracija. Danas imaju problem u Poletu da sastave selekciju od 16 igrača, pa se dovode igrači sa strane. Karavukovo se dosta unazadilo“, nastavlja Samardžić.

Stigao je u Vojvodinu godinu dana nakon osvajanja druge titule šampiona Jugoslavije. Zatekao je deo šampionskog tima.

„U Vojvodinu sam stigao u zimskoj pauzi kada su oni bili šampioni jesenjeg dela prvenstva Jugoslavije. Tada sam igrao u prvom timu Radničkog iz Sombora. Nisu me odmah registrovali u Vojvodini pošto sam završavao srednju školu i iz tih razloga ostao sam još šest meseci u Somboru. Međutim, išao sam sa Vojvodinom na zimske pripreme po Francuskoj. Trajale su 17 dana i bilo je jako lepo iskustvo za mene mladog igrača. Igrao sam utakmice protiv Oksera, Pari Sen Žermena, Bresta... Tada mi je najbolji fudbaler u Francuskoj sa naših prostora Safet Sušić poklonio dres nakon utakmice. Na leto sam došao u Vojvodinu koju je trenirao Ljupsko Petrović. Bili su tu Miloš Šestić, Slaviša Jokanović, Siniša Mihajlović i drugi“, prelistava po sećanjima.

U „Voši“ je proveo pet sezona. Odigrao je oko 150 utakmica, bilo je i golova.

„Teško je reći koji je najdraži gol. Svaki pogodak protiv Crvene zvezde i Partizana imao je svoju vrednost. Čak su me saigrači zezali da sam najbolji protiv najtežih rivala. Mislim da je najlepši onaj gol protiv Sutjeske u Nikšiću, lob udarac sa pola terena, ali niko ga nije snimio. Prava šteta“, priseća se Samardžić

On je osetio snagu i značaj lige one velike i zajedničke zemlje. Tada je sve bilo nekako drugačije, bolje, lepše.

„Liga nam je bila daleko kvalitetnija, klubovi mnogo organizovaniji. Velika pažnja pružala se mladim igračima, formiranju u zdrave fudbalske ličnosti. Da deca budu uspešni đaci. Imali su stipendije, dobru ishranu. U poslednjih desetak godina ili više, nisam čuo da se to dešava. Onaj ko je formiran kao zdrava ličnost ima veću šansu da uspe u sportu.“, nastavlja on.

Inostranu karijeru Radoslav Samardžić gradio je u Holandiji. Zemlja lala umela je biti i zemlja fudbala, makar onda kada su bili šampioni sveta, ali uvek je tamo fudbal u modi.

„Bilo je prelepo u Holandiji. Tamo je fudbal ispred mnogih stvari. U malim mestima su im baze fudbala. Sve se radi da infrasturktura bude dostupna, da deca počnu da se bave fudbalom. Tereni su jako dobri, igra se napadački fudbal, najčešće u sistemu 4-3-3. Stvaraju dobre mlade igrače. Reprezentacija im konstanto igra na visokom nivou. Danas se Holandija bori kako da ostane u korak sa vodećim evropskim velikanima“, pojašnjava Samardžić.

Ima jedan nastup za reprezentaciju SR Jugoslavije. Može se podičiti tom činjenicom, mada – moglo je biti još poziva selektora.

„Različiti su ukusi. Ima mnogo igrača, pa i mnogo lobiranja, navlačenja, svega. Da sam igrao u nekom drugom klubu možda bi bilo više nastupa. Bilo je boljih igrača od mene koji nikad nisu debitovali za reprezentaciju. Kada sam igrao u Holandiji bilo je nagoveštaja da će nas Milan Živadinović zvati: mene, Marka Perovića, Gudelja... Nažalost, do tog poziva nikada nije došlo, a bilo je pet ili šest igrača koji su tada igrali odlično u Holandiji“, priča Samardžić.

U poslednje vreme malo ga je u fudbalu.

„U poslednje četiri godine izašao sam iz tog sveta. Inače, radio sam par godina kao skaut za holandske klubove. Jer, svi ti moji nekadašnji saigrači rade u tim klubovima kao skauti i treneri i vrlo često su dolazili kod nas da prate naše igrače. Tako sam i ja odrađivao deo tog posla, a bio sam i trener u jednom novosadskom klubu i tamo sam proveo dve godine. Treba reći da klubovi u Srbiji u zadnje vreme su u jako lošoj situaciji finansijski, stručno, kadrovski. Suštinski se stvari ne popravljaju, pa nam fudbal tone. Deca su nam jako talentovana, hoće da uče, ali stanje oko FS Srbije i klubova je jako loše i deca to sve bolje od nas vide“, tvrdi Radoslav Samardžić.

Srbija nije oduševila igrom protiv Austrije, ali je ostala u A diviziji Lige nacija. Boli glava od igre „orlova“ pred naredna iskušenja.

„Ako nemate zdrave odnose u klubovima i Savezu, u mlađim selekcijama onda nemojte očekivati i dobru igru reprezentacije. Skoro slučajno smo otišli na SP i na EP, pa se tamo izblamirali. To za neke je uspeh, ali nije uspeh ako nas na velikim takmičenjima pobeđuje ko pre stigne. Možda je bolje da ne idemo. I meč protiv Austrije pokazao je da nema napretka, nešto se mora menjati. Ovako nećemo daleko dogurati“, zaključio Radoslav Samardžić, taj tihi i uljudni gospodin koji je na terenu pričao jednostavno.

Golovima...