BANJA LUKA – Berislav Buković je fudbalski stasavao u splitskom Hajduku, a potpunu afirmaciju doživeo u Borcu i Banjaluci. Igrao je još u Osijeku, te u više austrijskih klubova. Danas nije u najpopularnijem sportu, ali rado se osvrće na svoju fudbalsku prošlost.

Igrao je u vreme kada se klubovi nisu delili na velike i male. Tada su svi pobeđivali. A i on je bio takav, pa se pamti.

Rođen je 6.6.1956.godine, nedaleko od Trogira. Nekako mnogo šestica, ali ističe da nije sujeveran.

„Nisam sujeveran, ali jedno vreme nosio sam broj šest na leđima. Uz šestice iz datuma rođenja, eto obeležila me i šestica na sportskoj opremi“, najavljuje priču o sebi Berislav Buković.

Ode do Trogira, tamo su mu srodnici po majčinoj liniji.

„To je rodbina od moje majke. Tamo odem svakih tri ili četiri godine. Malo se sve i zaboravi. Ipak, u poslednjih godinu dana ti odlasci su malo češći. Nekako svi negde žurimo, ali u mom slučaju sada smo malo prisniji. Ja sam za to da se to malo poveže“, kazuje Buković.

U Splitu je stasavao pored mladića koji su kasnije bili asovi jugoslovenskog fudbala. Red je da se nekih od njih priseti i da se podseti tog svog stasavanja.

„Generacija pionira i juniora, kasnije i prvog tima, e to je fotografija koja krasi moj album. To je generacija koja se stvarala od moje 12.godine. Pre toga, kada je napravljena akademija, sve poznati asovi: Džoni, Buljan, Boljat, Žungul, Šurijak... To je iz 1974.godine. Tada smo Neno Šalov i ja prešli iz juniorske ekipe u seniore. Splićani tu generaciju nazivaju svevremenskom. Od nje, čak 13 bilo je reprezentativaca“, govori Buković.

Igrali su u Hajduku  veličine kakvi su Dragan Holcer i Jurica Jerković. Bukoviću je Holcer bio uzor. Zbog njega je postao centarhalf.

„Dok sam bio u mlađim selekcijama igrao sam u napadu. Etiketiran sam kao talenat. Moralo se mnogo i raditi. Imam i danas stare navijače Hajduka koji mi kažu kako su me gledali još dok sam bio pionir. U toj generaciji to je bio moj prirodni proces. Sa Šalovim smo osvajali sve turnire. U Borovu smo , sećam se, pobedili Maribor sa 10:0, a i oni su bili prvoligaši. Kasnije u juniorima Šalov i ja smo zatekli tim koji je pobedio tim Sarajeva u kupu Jugoslavije. Imali smo masu vrhunskih igrača. Kasnije je trener mene iz napada povukao na centarhalfa. Meni se sviđao način igre i razmišljanja Dragana Holcera. Moja sreća da sam imao od koga da učim“, obrazlaže Berislav Buković.

Sa 20 leta stigao je u Borac i tu proveo više sezona. Borac je tada imao izuzetan tim.

„Goran Popović i ja smo bili posuđeni iz Hajduka u Borac na godinu i po dana. U prvih šest meseci Borac je imao fantastičnu half liniju, tzv.kineski zid. Činili su je Brnjec – Vidačak – Cetina. Onda je Brnjec otišao 1976.godine, ja sam ušao u prvi tim Borca. Izgledao je ovako: Đulić, Kušmić, Lazić, Buković, Vidačak, Kreso, Ćulafić, Smileski, Ibrahimbegović, Marjanović, Kovačević“, priseća se Buković.

Kažu da je Abid Kovačević bio najbolji od svih navedenih. Da se izdvajao po stilu igre, poimanju fudbalskog sporta.

„Za mene je najbolji. Neki ne daju da se zaborave ostale legende, tvrde da je možda najbolji Husnija Fazlić. Ja mislim na one sa kojim sam igrao, a to je Kovačević. Uvek sam govorio da je dobro što  on nije u protivničkom timu. Kod Tomislava Ivića u Hajduku morao si igrati i jednom i drugom nogom, raditi, trenirati. Ja sam tu bio dobar. Kovačević je imao ono što nisu imali Tomo Knez i Hune Fazlić, imao je obe noge, fantastičan centaršut. Bilo je lepota stati i gledati, uživati u lepoti igre koju Kovačević demonstrira“, govori Buković.

On pamti i protivničke igrače koje je teško bilo zaustaviti.

„Teško je o tome govoriti. Ja mlad momak i najmlađi u Borčevom timu, a čuvam centarforove koje sam posmatrao sa ogromnim respektom, to nije mala stvar. Takav je bio stil igre. Išlo se preko krila i na centaršuteve. Duško Bajević, Vaha Halilhodžić, Dušan Savić, hajdukovac Boriša Đorđević, pa Bukal, Musemić, Kustudić, Radonjić, Santrač... Sve su to bile gromade, jaki igrači. Znanjem iz Hajduka znao sam da ću igrati u Borcu i u najjačem jugoslovenskom takmičenju. Bio sam kralj vazduha, a niži sam bio od njih. Mnogo sam naučio u Hajdukovoj akademiji. Bio sam uporan, škola je bila čudo“, govori Buković.

Dugo su Borac i Osijek imali izuzetne sportske odnose. I Buković je bio po ukusu  Slavonaca.

„Slavonci su me stalno zvali. Tamo sam imao prijatelja iz Hajduka, Kalinića. Bili su izuzetno korektni u pregovorima. Kada sam otišao iz Borca, mene je Banjaluka poslala u JNA, pa sam prve godine vernosti Osijeku bio vojnik. Tako je tada bilo“ priseća se Buković.

Igrao je i u Austriji.

„Stekao sam tamo pozitivna iskustva. Bio sam dve i po godina tamo. Zvali su me kasnije Rapid, Austrija. Igrao sam bogovski, ali mi smo za njih tada bili klasa. Jugoslovenski fudbal bio je ispred Austrije puno. Tamo sam čuvao Johana Krankla i Herberta Prohasku, pa su novine napravile pritisak, mene dizali do nebesa. U Krankla su gledali kao u Boga, ali su pisali kako sam od njega napravio statistu. Onda su hteli da igram za reprezentaciju Austrije, ali nisam želeo da se odreknem jugoslovenskog pasoša“, govori Buković.

Danas nije u fudbalu. Živi od lepih sećanja i uspomena.

„Dosta je bilo fudbala. Nisam danas u sportu. Volim Borac i Hajduk. Naravno, družim se sa nekadašnjim fudbalerima. Bude prelepo u Skugriću kod Modriče, gde Nikola Nikić okupi stare prijatelje, da se družimo. Planiramo i mi nešto u Banjaluci, ali da okupljamo veterane Borca za početak. Ne znam šta nam drugo preostaje“, nastavlja Buković.

Borac pruža izvanredne partije. Gode kao med i grožđe. Zimuje u Evropi, uskoro će na megdan ljubljanskoj Olimpiji. Mnogima prijaju Borčeva izdanja iz minulih nekoliko sezona.

„Apsolutno se vidi napredak u poslednjih tri ili četiri godine. Posebno su istakli se Vinko Marinović i sadašnji trener Mladen Žižović. Menadžerska ekipa sada radi kako treba. Ranije je Borac ličio na pijacu, igrači su dolazili sa svih strana i svakodnevno. Neko je tu profitirao. Sada se gleda da selekcija bude kakva treba biti. Zato i kažem da su rezultati danas dobri. Bilo je puno anomalija, ali danas je sve mnogo bolje. Borac je na dobrom putu“, zaključio je on.

Mnogo je mesta gde Berislav Buković se oseća kao u toplini doma svog. Ipak, Trogir, Split, Osijek i Banjaluka srce su mu osvojili.

I neka su...

Berislav Buković, Lična arhiva