Zoran Bojović, foto fejsbuk

BERANE – Zoran Bojović rođen je u Ivangradu, a fudbalski izrastao u Nišu. Nastupao je za mnogo klubova, ali je najveće uspehe beležio u Radničkom. Igrao je i u Belgiji, gde i danas živi.

Fudbal mu je život obeležio.  Igrao je glavom, zato je i uspeo. Kao defanzivni vezni daleko je dogurao, ali, utisak je, najlepše partije pružao je u niškom Radničkom.

Rođen je u Ivangradu, današnjim Beranama 20.novembra 1956.godine. Svoju fudbalsku priču počeo je ispisivati u Radničkom Ivangrad, nastavio u budvanskom Mogrenu, pribojskom FAP-u, da bi u niškom Radničkom uspeo iz drugog pokušaja. Pričalo se da je u prvom angažovanju Josip Duvančić pogrešio u proceni, šta li već, pa Bojović nije uspeo.

„Bilo je više primera loših procena. Miroslav Ćiro Blažević je pogrešio prema Robertu Prosinečkom, pa zašto ne bi Josip Duvančić i njegov pomoćnik Milan Janković prema meni. Mislili su da mnogo ovakvih igrača ima u Nišu. Ja sam se vratio u Berane, pa igrao u Priboju. Ispostavilo se da su pogrešili, došao sam u Niš. Zahvaljujući, pre svega, ekipi Radničkog igrao sam Kup Uefa. Divna generacija od Pantelića, Milenkovića, Gavrilovića, Obradovića, Panajotovića, Vujinovića, Simonovića, Martinovića, Nikolića, Mitoševića, Stojiljkovića... Prihvatili su me kao najrođenijeg, a to je jako važno u današnjem fudbalu“, priča Bojović.

Za „Real sa Nišave“ je od 1980.do 1985.odigrao 132 utakmice. Kaže da je ponosan na činjenicu da su tri puta igrali u Kupu UEF-a.

„Zahvalnost igračima koji su se kvalifikovali u Evropu bez mog prisustva. Sećam se u Radničkom svoje prve utakmice u Sarajevu, gde smo odigrali nerešeno. Od tada sam bio standardan igrač do kraja svoje karijere“, govori Zoran Bojović.

U sezoni 1981/82.Radnički je stigao do polufinala Kupa UEF-a. Pobeđivali su Napoli, Grashopers, Fajenord, Dandi junajted, ali su poraženi od Hamburga. Bojovićev trag je tada bio posebno vidljiv.

„To su događaji koje čovek ne može nikada zaboraviti. Kada bi pričali o svakoj utakmici, svaka od njih ima svoj tok i obeležje. Bili smo veoma jaki kao kolektiv, izuzetno motivisani. Kada izađemo na teren da igramo zajedno i srčano, jer fudbal je sport kolektiviteta. Zato smo i uspeli, zato smo došli do polufinala Kupa UEF-a. Zbog odlaska u JNA, da služim domovini Jugoslaviji, nisam odigrao revanš protiv Hamburgera“, priseća se Bojović.

Iz Radničkog je prešao u Serkl Briž, pa u Standard, pa je igrao u francuskom Miluzu, pa u SAD-u za Sent Luis storm.

„U sportskom pogledu sam zadovoljan. Međutim, nisam imao sreću da budem vođen, imali smo menadžere koji su nas vodili, a znamo kakvi menadžeri umeju sve biti. Srećan sam da sam u svim klubovima bio standardan. U Serkl Brižu bio sam proglašen kao najbolji igrač. Dobio sam zlatnu kopačku, a sledeće godine bio sam još bolji, ali priznanje su dodelili mom najboljem drugu Ediju Krnčeviću. U to vreme u Belgiji su imali pravo samo trojica stranaca da nastupe. Potom sam prešao u Standard iz Liježa. Odigrao sam 33 od 34 utakmice. Potom je došlo do svađe unutar čelnika kluba, a ceh su platili igrači. Zato sam otišao u Miluz i tamo je bilo jako uspešno“, kaže Bojović.

Za A tim Jugoslavije nastupao je dva puta. Oba meča u oktobru, protiv Norveške i Švajcarske. Znajući kolika je tada bila konkurencija, i klupu grejati bio je uspeh.

„U početku sam bio među 33 igrača, san jednog igrača je da igra u Prvoj ligi Jugoslavije, onda sam došao na širi spisak, pa na kvalifikacione utakmice. San mi se i sa te strane ostvario“, nastavlja Bojović.

Imao je peh, nije putovao na EP u Francuskoj 1984.godine.

„Nikada nisam bio povređen, ali pošao sam sa Radničkim na pripreme u Strugu. Imao sam jednu malu povredu i na moju nesreću trener Dimovski me zamolio da odigram poluvreme u prijateljskoj utakmici protiv Teteksa. Pogoršala se povreda butnog mišića i to se odrazilo na moj odlazak u Francusku na šampionat kontinenta. Tamo su bili svetski poznati igrači, imao sam jaku želju da se i ja nađem tamo, ali ta želja mi se nije ispunila“, priča Bojović.

Bilo je vreme da nam otkrije kako je dobio nadimak „Mice“.

„Bila su nas tri brata. Moja majka mi je dala nadimak , pa u Beranima niko nije znao moje ime, svi su me oslovljavali sa Mice. U to vreme, doktor niškog Radničkog pošao je u Budvu i svratio je u Berane, pitao je za Zorana Bojovića, ali niko nije znao da mu odgovori o kome je reč. Tada je saznao da me zovu Mice, pa se grohotom smejao“, nastavlja Bojović.

Ima brata blizanca, Gorana. Nekada su studirali pravo u Beogradu. Nisu osetili uspeh na tom planu.

„Pa, nismo uspeli! Da jesmo, bila bi to kruna svega. Igrati fudbal uspešno, završiti pravo bilo bi uspeh. Međutim, u to vreme nisu mogle dve stvari u isto vreme. Opredelio sam se za fudbal i nisam pogrešio“, naglašava Bojović.

Zoran sa porodicom živi u Belgiji. Sin Petar takođe je uspešan sportista.

„Kada bi se ponovo rodio i kada bih počeo da se bavim nekim sportom ponovo bih izabrao fudbal, bez obzira što je košarka i neki drugi sportovi uvek popularni. Fudbal bi uvek bio moj izbor“, podvlači Bojović.

Pavle Pepđonović u Ulcinju, a Nikola Nikić u Skugriću kod Modriče organizuju zanimljive susrete nekadašnjih asova. Slaže se Bojović da tada ožive sećanja, zatrepere emocije, dobra je to priča.

„Da nije dobra priča ne bih došao iz Belgije. Prvo sam otišao u Banjaluku sa prijateljicom, pošto mi je supruga preminula pre tri godine. Proveli smo izuzetan dan u Banjaluci i došli u Skugrić. Video sam mnoge drugare protiv kojih sam igrao pre mnogo godina. Bio je ovo skup fudbalera bivše Juge“, zaključio je naš sagovornik.

Elokventan, obrazovan, gospodstven, sav sazdan od dobrote, Zoran Bojović i ne pomišlja da kaže zbogom fudbalu. Nekada ga je igrao svojski, a danas često priča o najpopularnijem sportu. I druguje sa onima koji su, kao i on, ulepšavali navijački život miliona ljudi. Sve do danas pamti, svakog prepozna i sve vidi.

Sa planine sećanja...

Zoran Bojović nedavno u Modriči, foto S.Jeremić