Kod njega nema kompromisa. Nema straha. Nema povlačenja. Igra srcem, ne zna za umor i ne priznaje povrede. U godini za nama, bez pauze, bez izuzetka, odigrao je svaku utakmicu u Premijer ligi Engleske, a od početka ove sezone nije propustio nijedan jedini minut.
To mogu samo oni koji imaju snagu, koncentraciju i profesionalizam na najvišem nivou. Od prvih koraka u Partizanu, preko Fiorentine do Notingem foresta, nikada nije tražio prečice. Strpljivo je gradio karijeru, svestan da temelji moraju biti čvrsti, da bi vrh bio visok.
A tamo na vrhu, u najjačoj ligi na svetu, postao je jedan od najpouzdanijih igrača sezone.

Njegov klub je pobeđivao velikane, igrao hrabro i podsetio na dane kada je pod vođstvo Brajana Klafa vladao evropskim fudbalom.
Proglašen je za jedno od najboljih i najisplativijih pojačanja, navijači su ga izabrali za igrača sezone, a mnogi stručnjaci imenovali među kandidate za idealni tim Premijer lige. Četiri postignuta gola samo su dodatno istakla značaj stamenog momka iz Beograda.

U dresu Srbije, konstanta! Uvek prisutan, uvek pouzdan, uvek primer mlađima. U tandemu sa Strahinjom Pavlovićem, zid koji uliva sigurnost celoj ekipi. Kada je teško, preuzme odgovornost. Kada gori po nogama, stavi traku i pokaže karakter. Ovacije publike kada je napuštao teren posle isključenja protiv Engleske nisu bile iz protokola, već iz poštovanja.

Navijači cene ono što ne može da se sakrije: iskrenu borbu za Srbiju. Skoro mu je uručeno priznanje za 50 i više nastupa u dresu državnog tima, a svega pet utakmica deli ga od dijamantske lopte. Stabilan. Nepokolebljiv. Beskompromisan. Simbol ozbiljnosti i profesionalizma. Stena. Bleki Stena.

Dobitnik Zlatne lopte, kao najbolji fudbaler Srbije u 2025. godini – NIKOLA MILENKOVIĆ.

Nikola Milenković nije skrivao emocije posle velikog priznanja.

„Čast i zadovoljstvo mi je da se pojavim ovde danas pred svima vama. Na početku bih želeo da se zahvalim Fudbalskom savezu Srbije na ovom ogromnom priznanju, a potom bih od srca čestitao svim laureatima na zasluženim priznanjima. Želeo bih da iskažem neizmernu zahvalnost svim ljudima koji su imali doprinos u mom sazrevanju kao igrača i osobe.

Najpre moja porodica, zatim svi treneri sa kojima sam sarađivao, saigrači sa kojima sa igrao, svi članovi stručnog štaba sa kojima sam imao komunikaciju… svi oni sa kojima sam delio radost i tugu povodom pobeda i poraza. Osećam se uzbuđeno, polaskano i ponosno. Ovo je kruna i ostvarenje dečačkog sna. Ovo je ono zbog čega se kreće na fudbalske treninge. To je u početku želja za igrom, potom prerasta u strast, a kasnije to je želja za nadmetanjem. Kada bih se vratio u prošlost, kada sam svakodnevno putovao autobusom od Žarkova do Zemuna, gde se nalazi Teleoptik, i sedeći maštao da jednog dana debitujem za prvi tim Partizana, da pobedim u derbiju, da debitujem za reprezentaciju…

Danas imam 70 nastupa za naš državni tim i predstavljao sam Srbiju na dva Svetska i jednom Evropskom prvenstvu. Ja sam sve svoje snove ostvario koje sam sanjao kao dečak, i više od toga. Ipak, dozvolite mi da sanjam još malo. Ovo ogromno priznanje, zbog kojeg mi drhte noge i glas, bih u ovom trenutku odmah menjao za veći uspeh od dosadašnjeg u dresu Srbije. Već sam u zrelim igračkim godinama i najveći san koji bih žarko želeo da postane java je da mi, svi ovde prisutni zajedno, i svi ljudi koji čine srpski fudbal, udružimo se zajedno da naša Srbija napravi iskorak i popne se na krov fudbalske mape Evrope i Sveta. To deluje veoma teško, skoro nemoguće.

Znam i sam koliko sam patnje i bola doživeo zbog poraza, ali ipak kada sam putovao svakog dana od Žarkova do Zemuna delovalo mi je nemoguće, ali ipak se ostvarilo. Zato, hajde da zajedno sanjamo i svako od nas ponaosob uradio sve što je u njegovoj moći da dođemo do cilja, jer svi zajedno, sa istim ciljem i istim vrednostima možemo da učinimo nemoguće.“