Karakter je, uistinu, planetarno ljudska sudbina, čak i u fudbalu ma gde da se igrao, tako da svane dan kad svako pokaže svoje lice i naličje.
Jedni mudruju po društvenim mrežama, ma kojeg imena i prezimena bili, najčešće se lažno potpisuju, uz komentare sačuvaj Bože, drugi polažu račune samom sebi, ne kriju svoj identitet, žrtvujući najčešće komfor i lični i materijalni. Fudbal je lepa igra samo na terenu, čak i kad se odigra pogrešan dupli pas ili primi pacerski gol; izvan njega on je izraz (ne)jedinstva ljudi i njihovih ćudi, ponekad i gorka istina iz ljudskog podruma.

Sve ovo govore i novostvoreni odnosi u fudbalu Republike Srpske, do sada nezabeleženi na ovom tlu, koje je možda najbolje objasnio fudbalski šeret i nekadašnji as sarajevskog Željezničara Nikola Nikić, posle vanredne sednice Skupštine FSRS:

-Ova odluka od 17. decembra 2019. godine kojom se nastavlja rad i funkcionisanje FSRS ravna je onoj istorijskoj od 5. septembra 1992. godine kada je osnovan Savez. Oba događaja odigrala su se na istom mestu, u Banjaluci i Banskom dvoru, ali daj Bože da se nešto slično više nikad ne ponovi!

Ono što Nikić nije rekao osećao je kao olovni svod iznad glave svaki iskreni prijatelj fudbala na ovim prostorima, s doživljajem da je neko imao tako nečasnu nameru da sve uništi i poništi stvarano bezmalo tri decenije! Potvrđeno je po hiljaditi put da ljudska pamet ima granicu, dok je glupost bezgranična! Hvala Bogu nismo se na delu u to uverili ovog puta, bar za sada!!!

Znati mnoge stvari, ili “glumiti znanje”, između ostalog i formalno i pravno, ne znači biti mudar, a još manje sveznalica, naprotiv!
Ko će u celom ovom “fudbalskom rijalitiju”, prepunom “fudbalske pornografije”, sebe smatrati za pobednika, taj će biti najveći gubitnik, zvao se on Milo ili Simo, smatrao sebe za Boga, ili stradalnika, prosto mu bilo!

Posledice te “igre bez granica” već se vide golim okom: pogubnost skraćenja Prve lige Republike Srpske, “zaključavanje” prostorija FSRS, utapanje interesa FSRS u FS BiH, tiho nestajenje omladinskih reprezentativnih selekcija Republike Srpske ili sporadično njihovo pojavljivanje… ima li, onda, uopšte pobednika, ili je na sceni, pred očima cele javnosti, bio originalni “fudbalski incest”?
Ali!

Biće, ipak, da sve nije propalo i da neće; “fudbalsko pouzdanje” Republike Srpske spašeno je u poslednji čas, zahvaljujući pominjanoj “istorijskoj sednici” u Banjaluci, iako su temelji FSRS bili uzdrmani kao nikad od njegovog osnivanja. 

Oni, ili onaj, koji su tražili uporište u federalnom Sarajevu, vapeći za “pravdom i pravednošću”, kad-tad sudariće se sami sa sobom, ako to već to i nisu učinili. Sada, kažu, u traganju za “pravdom i pravednošću” ciljaju UEFA i FIFA! Sugerišem im da se prethodno konsultuju sa Mišelom Platinijem i Jozefom Sepom Blaterom. Ako ništa drugo, fudbal Republike Srpske tada ima šansu da bude evropska i svetska priča; istina, nevesela!

Kako god okreneš i obrneš, dođeš, opet, na početak – karakter je uistinu ljudska sudbina. Čak i kad je reč o takvoj lepoj igri kao što je fudbal!
Ko voli, nek’ izvoli!

Bili smo i ostali jedan rod: valjda će sada nakon ovog raspleta Žurnal, FSRS i Vlada Republike Srpske, odnosno Ministarstvo porodice, omladine i sporta imati otvoren put da bar, sa zakašnjenjem, organizuju deveti “Dan fudbala Republike Srpske”. Uostalom, od svih nas to očekuje i veliki fudbalski svet. 
Bili živi, pa videli!