Jeste li čuli za Mišu – Šomija Vidovića, banjalučkog novinara, šarmera i lafa koji je svoje životno i novinarsko trajanje pretvorio i u svoju filozofiju života, da u svakom pokolenju, ma kakva bila vremena, samo posebni ostaju verni svom moralu i uvek jedu svojom kašikom, sviđalo se to nekome ili ne?

Na vest da se bori sa teškom bolešću, novinari iz Republike Srpske i BiH pokrenuli su niz akcija za pomoć i podršku kolegi i dobrom čoveku, mom i našem Šomiju, s kojim sam, ne tako davno, na Abaciji, čuvenoj banjalučkoj plaži, u “Klubu 22”, promovisao knjigu o Vrbasu, platanima i pričama iz detinjstva, prekovrbaski kraj u prozi kao na dlanu.

Danas mu držim palčeve i od srca želim da dobije bitku života, pre svega zbog njega, a onda i zarad Banjaluke, koju je voleo na svoj osebujan način.

Mišo je i čovek sporta, fudbala, boksa i rukometa pre svega, kao malo dete se radovao filmovima o bokserskom šampionu Marijanu Benešu i Fudbalskom klubu Borac, snimljenim po mojim knjigama. Sačuvao sam i njegove tekstove o tim filmovima, sve rečeno, na meru, profesionalno, ni reč više, a ni manje, likovao je što nose boju i miris banjalučkih lipa i kestenova. A kad je objavljena knjiga, pa onda i snimljen film o Benešu, samo su on i tada mlađani Slavko Basara u Nezavisnim novinama, Dnevnom avazu, Danima i Sportskom žurnalu objavili priče o “Šampionu”, drugi nisu hteli, ili nisu smeli, svejedno?!

Eto, tako!

Obojica smo najveći deo života proveli u prekovrbaskom kraju, bili fanovi velikog-malog Naprijeda iz kojeg je u gradsku fudbalsku ikonu Borac prešlo gotovo 30 igrača. On ih je preciznije i bolje pominjao od mene: Brane i Dragan Krivokuća, Emir i Omer Jusić, Simo Vuković, Veso Borovnica, Pašo Bećirbašić, Muhamed Ibrahimbegović, Damir Špica… pa četiri brata Sabljića, braću Smajić, virtouze Bogdana Petkovića i Esu Tahirovića…

Svojevremeno, devedesetih godina minulog veka, sarađivali smo u Prelomu i Nezavisnim novinama, zajedno osmislili moju rubriku “Banjaluko oprosti i pamti”, o posebnim gradskim likovima, “Alija – životinjsko carstvo”, od Dadiju i Mahi, o Jovanu i Hilmiji, i njegovoj znanoj birtiji, tako kod plaže gotovo nadvijena nad Vrbasom, onda o profesoru Branku, nastavnicima Kadiru i Kuruzu, učiteljici Nuri…

Uz Marijana Beneša, doslovno se divio Abidu Kovačeviću, Abasu Arslanagiću, Zdravku Rađenoviću, Slađani Golić… sportistima ovenčanim evropskim zlatom i olimpijskim sjajem.

Skroman i nenametljiv Mišo Šomi Vidović izrastao je u svojevrsnog anđela čuvara prekovrbaskog kraja, znanog i kao “Banjalučki peti kvart”, voleo ga je kao malo ko: novinar po svom i ubeđenju i po životnom opredelenju, neretko i u sukobu s vlastima, ma ko bio vlast, već više od 30 godina.

Ne daj se Mišo Šomi Vidoviću, sportske i životne pesme se ne pevaju samo, one se i žive, zaslužio si da te čuva dobra vila!