Igrali prvo evropsko finale

Borac je već izrastao u rukometni autoritet, osvojio dva Kupa i šampionsku titulu Jugoslavije. 
Čekao ga je i prvi Kup evropskih šampiona…
Banjaluka, opet, u belom dekoru. Ulice zatrpane snegom, u gradu nijedne sportske dvorane gde se moglo čestito potrčati, a kamoli obavljati posebne pripreme. 
Rukometašima Borca nije preostalo ništa drugo nego da se pakuju i zapute u Zagreb. U Sportskoj dvorani na Trešnjevci kovala se taktika za prvi Borčev izlazak na Eevropsku scenu.
Žreb je još ranije odlučio: Dukla – Borac. Igra se samo jedan meč i to u Pragu, nema revanša!
U Zagrebu Borčeva ekspedicija obavila je “specijalne pripreme”. Tri dana kasnije u jedan vagon voza koji je išao do Praga smestili su se igrači, Ivan Snoj kao savetnik, Sejman Ibrahimbegović kao vođa puta i trener Vojo Misaljević.
Šta su Banjalučani mogli da očekuju od ovog susreta?
Dukla je slovila kao jedna od najjačih ekipa na svetu, što je značilo da je Borcu ostalo da se samo bori da što časnije i dostojanstvenije brani prestiž jugoslovenskog rukometa. Ostao je i uzdah – zašto je žreb bio tako nemilosrdan prema Borcu, ali šta se tu može?

Bilo je to i vreme kada su u rukometu važili i drugi propisi, tako da se igralište moglo proširivati i po dužini i po širini, pa će 5. decembra 1959. godine , kad su igrači obje ekipe istrčali na teren velike vojne dvorane, naišli na “hipodrom”. Teren je bio maksimalnih dimenzija. Borac nikad pre toga nije ni video takvo borilište i tih dimenzija, a kamoli da je na njemu igrao. Dvorana je bila maksimalno zagrejana, na tribinama se smestilo nekoliko hiljada ljudi i kompletna ta atmosfera uticala je da je Borac na kraju pretrpeo poraz 19:31. 
Jedan od pionira banjalučkog i jugoslovenskog rukometa Pero Perović, prisećajući se tih dana, kazuje sledeće:
-Posle sedam-osam minuta igre, dok se rezultat još “lomio”, po dvojica, trojica naših igrača istovremeno su trčali na klupu i tražili izmene. Nenaviknuti na teren tih i takvih dimenzija, uz to još pregrejana dvorana, potrošili su snagu za tili čas i samo fenomenalne odbrane golmana Vlade Jovića spasile su nas od debakla. 
U Čehoslovačkoj štampi, posle utakmice, pojavile su se i pored visokog poraza, povoljne kritike o igri Banjalučana. Govorilo se i o posebnom šarmu u igri gostiju, da odlično hvataju i barataju s loptom, a golman Jović proglašen je “letećim čovekom”. 

List “Rude Pravo” u broju od 18. decembra objavio je komentar susreta u kojem je posebno naznačeno:
“Gosti iz Jugoslavije dobro poznaju rukomet. Videlo se to po njihovim akcijama, imaju nekoliko spretnih i dobrih igrača, odlično obučenih. Mi smo zapazili izvanrednog golmana Jovića, te Perovića kao strelca i Karadžu, u igri nad “šestercem”. Jugosloveni su bili previše impresionirani važnošću utakmice što je mnogo uticalo da dožive visok poraz. Njihov golman Jović je svetska klasa...”
Kapiten Pero Perović, opet, nastavlja svoje kazivanje:
-Dukla je tada bila kud i kamo kvalitetnija ekipa od Borca. U tom vremenu Čehoslovački rukomet bio je vodeći i u Evropi i u svetu. Tu nema dileme. Međutim, ta razlika iznosila je četiri pet golova u kvalitetu, a ne dvanaest koliko je bilo na kraju utakmice. Bez obzira na poraz, mi smo stekli određeno iskustvo, na izvestan način predstavili smo se rukometnom svetu i ja se, ipak, rado sećam tog dvoboja u Pragu jer je on bio nagoveštaj Borčeve evropske klase koju će mnogo godina kasnije i pokazati.
Kao uteha ostalo je saznanje da je Dukla te 1959. godine nemilosrdno rušila sve rivale i na kraju postala šampion Evrope.
Borac je morao da čeka novu šansu, čekao ju je i dočekao… 
Akteri

Svoj prvi meč u okviru takmičenja u Kupu evropskih šampiona Borac je odigrao u sastavu: Jović, Friganović, Rački 1, Kerkez 3, B. Stanivuković 1, Rodin 2, Karadža 6, Čivić 1, Perović 4, Saračević 1.
Za Duklu tada su igrali: Viha, Čicmanec, Rada 9, Havlik 5, Herman, Kenig 4, Spašil 3, Trojan 3, Mareš 2, Karnald 1, Houser.
Zlatni foto-aparat

Ma gde putovali, kao i na ovaj meč u Pragu, rukometaši Borca nosili su sa sobom i foto-aparat kojeg su tada imali smao retki.
Za taj foto-aparat bio je zadužen kapiten Petar Pero Perović i zahvaljujući njemu ovekovečene su mnoge velike Borčeve bitke, jer je uvek nekog nalazio da fotografiše Borčeve utakmice. Tako je, zahvaljujući tom “zlatnom” foto-aparatu i u Pragu nastala cela lepeza izvanrednih fotografija koje su sačuvale istoriju Borca i njegovo prvo učešće u evropskom Kupu šampiona. 
Isto tako, gde su god gostovali u inostranstvu, rukometaši su sa sobom donosili i novine iz tih država i sve što je napisano o Borcu čuvali za istoriju kluba. Sve to zajedno umnogome je koristilo i autorima izvanredne monografije Borca koju su pripremili 1985. godine.