Ekipa Borca iz 1991. godine

Rukometaši Borca pobednički su gazili u mečevima za pehar pobednika Kupa IHF. 
Utakmica odluke protiv CSKA odigran je u Moskvi 19. maja 1991. godine. U prvom susretu, u Banjaluci, crveno-plavi su igrali odlično i stekli prednost od pet golova razlike (20:15), družina koju je predvodio jedan od najboljih rukometaša sveta tog vremena Talant Dušebajev bila je nemoćna…
Borac sam pratio kroz celi tok evropskog takmičenja. Bio sam na velikim utakmicama u Roštoku i Esenu, sad sam stigao i u Moskvu. Zbližio sam se sa svim igračima, mada su oni, izuzev trenera Velimira Petkovića i golmana Zlatana Arnautovića za mene tinejdžeri, gotovo dečaci. Ali ozbiljni mladići, pravi profesionalci, uvažavaju jedni druge, a i svesni su šta im donosi ova evropska titula. Među njima prednjači Aleksandar Aco Knežević, mladić iz Borčeve škole, sa genijalnim rešenjima u igri, nosioc je “banjalučke romantike”.
Međutim, ključni igrač je, bez pogovora, Zlatan Arnautović; čovek je fenomen, stvarno: dve operacije na kičmi, a onakva požrtvovanost i neustrašivost na golu. Čast svima, ali Arnautović je Borac doveo do završnog meča.
Dan uoči utakmice s Velimirom Petkovićem jezdim moskovskim metroom. Šta sve ljudska glava ne može smisliti – ovaj metro, tvrde, jedinstven je u svetu, a neke novine na zapadu objavile su da bi se, u slučaju atomskog rata, gotovo pola SSSR-a moglo smestiti u metro! Niko nije pouzdano znao ni njegovu dužinu. 
Stigli smo na Crveni trg. Petković je pronašao nešto nalik kafiću, gde se mogla popiti espreso kafa, Moskva se još brani od najezde “filozofije zapada”, tek poneki “Mekdonaldsov” restoran.
I tako, uz kafu, Petković je otvorio i dušu i srce:
-CSKA je velika ekipa, imaju i fenomenalnog Dušebajeva, mi smo još neiskusni, ali nešto mi govori, a to je potvrdila i utakmica u Banjaluci, da možemo napraviti čudo. Možda smo se i prekalili kroz ove evropske utakmice. I sam znaš, o ovoj ekipi brine samo nas nekolicina u klubu, nemamo podršku kao što je imao Borac 1976. godine, ali moram reći i to da ta mala ekipa u klubu “gine” za ove momke. Pred put u Moskvu Pero Perović, Ragib Ibrahimbegović i Tončo Ružić, članovi uprave, zajedno sa Mirom Bjelićem, koristili su staru “sportsku vezu” kod novog političara, inače mog dobrog druga Stjepana Kljujića, koji je doslovno “počistio” neke fondove i prebacio novac Borcu da okonča evropski kup. 
Meč CSKA – Borac igra se u novootvorenoj sportskoj dvorani koja, ustvari, predstavlja kolosalno zdanje sa nekoliko velikih sportskih dvorana, jedna se koristi za rukomet, druga za košarku, treća za boks… Na tribinama se smestilo 2.000 ljudi, baš koliko je dvorana i mogla da primi gledalaca. Ima našeg sveta koji radi u Moskvi, navijačku grupu predvodi Vojo Prnja, nekadašnji predsednik Bokserskog kluba Slavija, ugledni privrednik, sada u Moskvi zastupa neku švajcarsku firmu.
Petković na smenu igra “flastera” na Dušebajevu. To se pokazalo kao delotvorno, Moskovljani su u početku bili zbunjeni, a kasnije totalno dekoncentrisani i veliki favorit, što je CSKA bio uoči meča, nije mogao da se prepozna na terenu. Mladići Borca igraju utakmicu svoje karijere: Knežević sjajan, Jović zablista kad zatreba, Perić neumoljiv, Stupar šutira sto odsto, Maglajlija nepogrešiv, a tek Arnautović…, šta taj velemajstor nije sve odbranio!

Tokom celog meča Borac čuva prednost iz Banjaluke, čak demonstrira veštinu i sjajnu nadarenost na otvorenoj sceni. Kneževićev “cepelin” bio je šlag na tortu Borčeve majstorije. 
Pobednik se znao i pre nego što su sudije odsvirale kraj. CSKA – Borac 24:23, ukupno četiri gola razlike za Banjalučane.
Pozlaćeni pehar Kupa IHF u rukama Zlatana Arnautovića, Borčev kapiten je zaista brilijantno vodio svoju družinu do konačnog cilja.
Naši ljudi napravili feštu i u dvorani i ispred nje. Posle će im se pridružiti i rukometaši. Pojaviše se i flaše šampanjca, dugo se orila pesma.
Povratak za Beograd, pa onda za Banjaluku.
U avionu Petković, Arnautović i ja častimo se viskijem. Na aerodromu, neočekivano, stigla brojna delegacija Borca, trijumf u Moskvi digao je celi grad na noge, mnogi su sumnjali da Borac može postići takav rezultat protiv sjajnih Sovjeta… 
Kad smo kasno uveče stigli u Banjaluku na njenim ulicama čekalo nas je hiljade i hiljade ljudi.
Tako je u sportu: svi vole šampione!
Borac je jedini reukometni kolektiv iz bivše Jugoslavije koji je osvojio dva različita evropska trofeja Kup šampiona i Kup IHF, a junaci ovog drugog bili su: Zlatan Arnautović, Davor Perić, Aleksandar Knežević, Jani Čop, Senjanin Maglajlija, Samir Nezirević, Andrej Golić, Dragan Marković, Goran Stupar, Draško Prtina, Mustafa Torlo i Mehmedalija Mulabdić, pod trenerskom komandom, kako rekosmo, Velimira Petkovića.
Svaka velika pobeda nosi odrednicu nezaborava!

Treća generacija

Družina koja je osvojila Kup IHF bila je treća zlatna generacija Rukometnog kluba Borac, koja je nagoveštavala da će nadmašiti obje prethodne, čak i onu koja je iznedrila pet olimpijskih pobednika. Međutim, već se uveliko na prostoru Jugoslavije zveckalo oružjem i nije proteklo mnogo vremena Jugoslavija se rasturila u krvi i stradalništvu.
Mnogi od tih mladića napustili su Banjaluku i posle postigli velike rezultate sa reprezentacijama Francuske, Slovenije, Hrvatske, SR Jugoslavije, rbije i Crne Gore i Srbije, pristigli su i mlađi koji su stasavali uz generaciju koja je osvojila Kup IHF, ali, to je druga i duga priča, o kojoj ćemo pisati i govoriti godinama kasnije. Mnogi od njih kasnije su se, zajedno sa trenerom Petkovićem, razišli po belom svetu, a u Banjaluku stižu povodom obeležavanja Borčevih jubileja.
Većina njih je napravila svetske karijere, ali Borac i sve što su doživeli u njemu stavljaju na prvo mesto!