Bora Stanković, nije bio samo čovek koji je obeležio svetsku košarku, snaga njegovog autoriteta ispoljavala se svugde tamo gde ljudi, ma kolikog ugleda i autoriteta bili, nisu imali pravo rešenje već su ga tražili kod onih izuzetnih kojima se veruje, a jedan od njih bio je upravo “Čika Bora”. Možda se zbog takvih ljudi suprotnost sudbini i zove – večnost.
Znani i čuveni Miljan Miljanić stigao je sedamdesetih godina minulog veka u Real Madrid, to je bila senzacija i iznenađenje za sve one koji su pripadali sportu, a poznavali tadašnje političke prilike u Evropi i svetu, zahvaljujući Bori Stankoviću.
Priča teče ovako…

Delegacija Real Madrida, koju su predstavljali najuticajniji ljudi košarkaškog velikana, stigla je na razgovor kod Bore Stankovića tadašnjeg predsednika FIBA, s porukom već mitske harizme predsednika Fudbalskog kluba Real Madrida Santjaga Bernabea. Jedan od najvećih fudbalskih klubova planete tražio je novog trenera s kojim bi se vratio na fudbalsku scenu, kojom su u tom trenutku već vladali prvo Benfika, Milan i Inter, potom Ajaks i Bajern, a “kraljevski klub” je sve više zaostajao i zaostajao, čak i u samoj Španiji, od njega je kud i kamo moćnija bila Barselona.  

Uslov za novog predvodnika “novog Reala” bio je da je u punoj ljudskoj zrelosti, posvećen novim stremljenjima u fudbalu, obrazovan i šarmantan, da pleni koliko stručnošću toliko i izgledom i autoritetom. U igri jer bio Rumun Štefan Kovač, ali on je već stekao afirmaciju u Ajaksu i nije predstavljao sve ono što su Madriđani tražili.  
Bora Stanković ih je pažljivo saslušao i onda rekao:

-Takvog kakvog vi tražite ima Jugoslavija, ime mu je Miljan Miljanić!

Na taj način je i počela cela operacija oko angažovanja Miljana Miljanića za trenera fudbalskog velikana i odvijala se u etapama. Prvo je Bora Stanković obavestio Miljana da je glavni kandidat za trenera Real Madrida, da o tome nikome i ništa nigde ne govori, a da će Madriđani veoma brzo i sa konkretnim predlogom doći i obavestiti ga da žele da bude njihov član. Tako se sve i odigralo.

Međutim, novinari u Španiji uspeli su da saznaju za tu vest i ona je objavljena kao svetska fudbalska senzacija. Santjago Bernabe koji je bio neprikosnoveni autoritet, ostao je uporan – Miljan Miljanić, i niko drugi.
Na Miljanov predlog Real Madrid je tada angažovao i dvojicu možda najatraktivnijih majstora fudbalske lopte na evropsko-svetskoj “pijaci” - Paula Brajtnera i Gintera Necera, čuvene reprezentativce Nemačke.  

Posle će se toliko toga “igrati” i odigravati oko Miljana i njegovog definitivnog odlaska u Real Madrid, a za ovdašnju javnost ostala je misterija – zašto i zbog čega s njim u Real Madrid nije otišao i Dragan Džajić. Biće da je cela buka i halabuka koja se podigla kako to da Titov partizan odlazi u klub kojeg je zaštitnik bio sam Francisko Franko, pa onda da je to prvi slučaj da u “kraljevski klub”, na njegovo čelo dolazi pravoslavac, a Real Madrid je bio, između ostalog, i simbol katolicizma.  

U dugim razgovorima sa Miljanom Miljanićem insistirao sam da mi objasni svu tu silnu “buku i halabuku”, on bi tek uzgred pomenuo da je tada trebalo imati i na umu da je donešen Ustav iz 1974. godine, a sve republike po njemu postale gotovo samostalne države, a u toj celoj “ustavno-pravnoj igri” Srbija je prošla najlošije, pogotovo srpski narod. Hvala Bogu, o tome se u Jugoslaviji nije javno govorilo. Ali, jeste na zapadu! Dragan Džajić je, dakle, bio žrtva te cele ujdurme. -Šta bi tek on doživeo da je sa mnom otišao u Real Madrid!!!

Bora Stanković mu je znao reći:

-Miljane, ja sam na svojoj koži osetio kao niko drugi šta znači na Balkanu biti na suprotnoj strani, moj otac je tragično nastradao samo zato što je bio pobornik monarhije i patriota, a čudo me je spasilo da ja kao devetnaestogodinjak ne prođem isto!
Bliskost između Bore Stankovića i Miljana Miljanića koja je tada uspostavljena, ostala je za svo vreme njihovog života, najčešće su se nalazili u četiri oka, i samo njih dvojica znaju šta su jedan drugom govorili. Miljanovo iskustvo, bez obzira na oreol hrabrog mladog skojevca, dugo vremena u Jugoslaviji odredilo mu je gotovo isto mesto kao na kraju Drugog svetskog rata Bori Stankoviću. Bio je i kuđen i napadan, kad to ničim i ni zbog čega nije zaslužio.

Ne jednom za Boru Stankovića mi je rekao kada sam pripremao knjigu o njemu “Miljan, ljudi i vrijeme”:

-Taj čovek učinio je za Jugoslaviju više nego svi njeni diplomati zajedno, a u svetu je cenjen tako i toliko da ćeš ti to tek videti onog dana kad bude otišao sa životne scene!
I

video sam, kao što sam video kroz primer Bore Stankovića da je dobrota i velikodušnost najlepši cvet pravde, baš koliko i vera, najviše upravlja časnim ljudskim životom. Iza Bore i Miljana, ostao je mit!

Borac Stanković