Safet Sušić

Od brdovitog Balkana do modrog Lamanša ime Safeta Sušića izgovaralo se sa dužnim poštovanjem i respektom.

Za prijatelje i saigrače jednostavno Pape, bio je umetnik s loptom kakvi su mogli retko da se sretnu na evropskom kontinentu osamdesetih godina prošlog veka.

Imao je brazilsku čaroliju u nogama. Dokazao je to u Sarajevu, u koje je 1972. stigao kao 18-godišnjak iz rodnih Zavidovića, kasnije prešao, i “overio” majstorstvo u Pari Sen Žermenu.

Igračku karijeru je završio 1992. godine u francuskoj Crvenoj zvezdi (Red star iz Sent Ouena). U dresu reprezentacije Jugoslavije odigrao je 54 utakmice i postigao 21 gol.

Na stranicama Sportskog Žurnala Milan Lane Jovanović, reprezentativac Srbije koji je igrao na Svetskom prvenstvu u Južnoj Africi pre deset godina je izjavio:

- Safet Pape Sušić je moj idol!

Pozvali smo Francusku, a s druge strane prepoznatljiv glas fudbalskog čarobnjaka. Obradovao se našem pozivu.

- Pozdrav za Banjaluku u kojoj sam uvek bio oduševljen, kada dođem – rekao je na početku razgovora Safet Sušić, a potom dodao:

- Video sam intervju Milana Jovanovića iz Žurnala koji ste mi poslali na viber i obradovali ste me. Uvek kad čovek tako nešto pročita o sebi bude ispunjen zadovoljstvom i lepim utiscima. Drago mi je da sam bio idol jednom mlađem igraču i to saznanje me pričinjava ispunjenim i srećnim, bilo da se radi o fudbalerima koji su igrali u moje vreme ili posle mene, velika je to stvar.

Da krenemo od Mondijala 1990. u Italiji pre tri decenije, Jugoslavija je bila peta. Argentina je bila nesavladiva prepreka u četvrtfinalu?

- Uhhh, bolna rana. Mislim da nije bila sramota izgubiti od takve reprezentacije kao što je tada bila Argentina, pogotovo s Maradonom i Kaniđom. Objektivno tu utakmicu mogli smo da pobedimo, da nije bilo ranog iskuljučenja Refika Šabanadžovića u 30. minutu. Iako smo, uključujući i produžetke, igrali 90 minuta sa igračem manje na terenu, favorizovana Argentina ništa nije bila bolja od nas. Imali smo tu nesreću da ostanemo s igračem manje, ali i u tim uslovima smo uspeli da ne primimo gol, što je bio podvig. Onda su došli penali i lutrija, sreća je stala uz Južnoamerikance.

Mnogi kažu da je prošla Argentinu Jugoslavija bi bila svetski prvak, Vaše mišljenje?

- Ne verujem. Posle te utakmice bilo je prisutno razočarenje na sve okolnosti koje su viđene, ali je veliki uspeh doći u četvrtfinale Prvenstva sveta. Mislim da je švajcarski sudija Kurt Retlisberger pogrešio kod dodeljivanja dva žuta kartona Šabanadžoviću, jedan od njih nije bio… Presudio je autoritet Maradone. Sudbina je tako htela. Argentina je igrala finale i poražena od Nemaca s kojima smo mi otvorili takmičenje u našoj grupi, ne baš pohvalno.

Vaš tadašnji saigrač Faruk Hadžibegić je rekao  „da je Jugoslavija 1990. godine bila prvak sveta ne bi se raspala”?

- Faruk je neviđeni optimista, veliki. Ne verujem da bi se išta promenilo i da smo bili prvaci sveta. Već pre toga desile su neke stvari koje su najvljivale da će sve da bude vrlo loše. Sećam se Zagreba i utakmice sa Holandijom kada je čitav Maksimir navijao za goste, a nama zviždao. Bilo je to posle one utakmice Dinamo – Crvena zvezda na kojoj su tenzije prešle fudbalske granice. Nagoveštaji su, zaista, bili loši...