Sad kad je sve znano, Novače Đokoviću želim ti, kao i svim drugim koji su u Zadru bili u raljama koronavirusa, da izboriš novu pobedu, za utehu: nepravdu, u časnoj borbi za pravdu, bolje je trpeti nego je bilo kome činiti!

Otkako je veka i sveta, nije padao sneg samo da pokrije breg, već i da svaka zverka ostavi svoj trag; uostalom, šta je iskustvo nego zbir naših razočarenja. U ranoj mladosti, zajedno sa svojim najbližima, već si spoznao da nema ravnih puteva, ili su uzbrdo ili nizbrdo, čovek jednim želi, a neretko drugim mora ići. Hoćeš-nećeš, tako ti je moj Nole, u protivnom ko ne zna gde ide, svaki put će ga odvesti nigde. 

Biće, posle svega, da je život senka koja klizi po beskrajnoj livadi i traje do zalaska Sunca; otud, nikad nije bilo lako biti vanserijski talentovan, takvi najčešće ostanu i neshvaćeni, a mnogo, mnogo godina kasnije svi im se klanjaju, nažalost!

S vremena na vreme, čovek ode i na onu tamniju stranu života, tuđom ili svojom voljom, svesno ili nesvesno, ali ni to nije najgore, koliko čemerna istina da odlaziš sam, što je sudbina, opet, onih posebnih i izuzetnih. Sve rečeno smenjuje se kroz vekove, a odigrava u trenu, baš kao sada u Zadru, zašto i zbog čega; nekad su pitanja važnija od odgovora, kojih jednostavno nema!

Imaju dani i posle nesrećne korone na “Adria turu” u Zadru, imaju dani i posle sutra, a biti od Boga nagrađen sa žicom teniskog genija, baš kao ti Novače, pogotovo oni koji se izdvajaju iz besmislenog maratona neistine i beščašća a mahom ga danas svi trče; oni koji uspeju svemu tome da se odupru obeležiće vek čovečanstva. 

Druga je to strana sveta, a već si u dobu, i ljudskom i sportskom, kad se stvari i događaji brzo smenjuju i postaju prošlost u odnosu na stvari i događaje koje još brže stižu i čine budućnost. Zato se više ničemu nemoj iščuđavati, pogotovo u onom tobož velikom svetu u kojem nikad nisi načisto da li je ličan ili stoličan! Tako hoće i tako mu se može, bar za sada, dokle će trajati; jednog dana i to će neko videti i o tome suditi.

Novače!

Moja i tvoja Banjaluka je na nogama, zabrinuta zbog svega što se dogodilo u Zadru, pomalo ljuta zbog zluradih ljudi, od kojih je i sama svašta doživela (između ostalog u minulom nesrećnom ratu i smrt 12 beba!), ali tebe čeka na teniskom kompleksu u parku “Mladen Stojanović” na kojem se i sada radi danonoćno. Ako te sad ne dočeka, čekaće te i dalje, baš kao što majka večno čeka sina. 
Druga smo i mi strana sveta u kojem se nikad nije sudilo pobedniku nad samim sobom!

Sportski žurnal