Neka se pridrže nebesa, takav odjek u Banjaluci imala je vest da će Stojan Malbašić ili Mladen Krstajić naslediti Vicu Zeljkovića na mestu predsednika FK Borac. Ustoličavanje jednog od njih dvojice pored fudbalske ima i duhovnu snagu, veru u samog sebe što je i suština svake odvažnosti i istog takvog jedinstva koju Borac nosi sa svojom gotovo stotinu godina slavnom tradicijom.

Malbašić je doslovno dete Borca, nije bio velemajstor fudbala kao Tomo Knez, Velimir Sombolac ili Abid Kovačević, ali jeste bio odličan fudbaler, često ili gotovo uvek vođa, a nikad kolovođa, i na terenu i u svlačionici. Svoj životni vek može da poistoveti sa vremenom u crveno-plavom dresu, malo je onih, ako ih uopšte ima, koji za sebe mogu reći isto. Neposredni akter dva najveća uspeha u istoriji kluba, osvajanja Kupa Jugoslavije, majstorski je započeo pobedničku akciju, Durgutović je nastavio, Lupić postigao istorijski gol, a u Fođi, kad je osvojen najstariji klupski trofej na svetu Mitropa kup, bio je kapiten i podigao veliki srebrni pehar. Prolazio je uspravno i dostojanstveno i kroz Borčeve krize, nikad nije klonuo, štaviše uvek hrabrio i sokolio. Majstor trenerskog zanata u radu sa najmlađima, obavljao i sekretarske poslove, bio i u najužem rukovodstvu kluba, kompletna fudbalska ličnost.

Tek Krstajić: dušom i srcem uvek uz Republiku Srpsku, Borčev osvedočeni prijatelj, a karijera za fudbalsku bajku. Od Čelika, do OFK Kikinde, pa do Partizana, a onda evropska u Bundesligi, perjanica Verdera i Šelkea, neustrašiv u dresu reprezentacije Srbije i Crne Gore i Srbije, kapiten i direktor Partizana, trener i selektor reprezentacije Srbije, jedan od najuspešnijih fudbalskih radnika ovog dela Balkana sa Radnikom iz Bijeljine. Uvek svima i svakom rad pomoći, ljudina visokih moralnih vrednosti, baš za ponos i diku. Dobitnik priznanja na manifestaciji “Dan fudbala Republike Srpske”.

Ako nekome u ovom vremenu poplave licemerja i falsifikata smetaju Malbašić i Krstajić, kao eventualni predsednici, njimu smeta sve u Borcu i oko Borca; svako ko doživljava Borac jedino kao Fudbalski klub, taj onda ništa ne razume, a sumnjam da će ikada i razumeti; oni žive od iluzije prošlosti i zaduženja svih vrsta u budućnosti, nikad neće shvatiti da je Borac kulturno-sportska baština, opšte javno dobro, baš kako se prema njemu odnose Malbašić i Krstajić.

Fudbal ne trpi velike reči i obećanja, ali ne negira nadu i veru u bolje i uspešnije sutra; odavno oko Borca, od vremena od kada ga predvodi Vico Zeljković, uz najbliže saradnike: Dejanom Lukendićem, Borisom Udovičićem, Bogoljubom Zeljkovićem, Brankom Kovačevićem, Mladenom Jovičevićem… nije bilo toliko ljudi koji su nosioci posebne energije, što će pomoći Malbašiću ili Krstajiću u novom izazovu, bez obzira što sa ovog sveta nikad neće nestati zlobnici i mrzitelji svega postojećeg i nepostojećeg, prosto im bilo. Oni bi klub omeđili palanačkim tarabama, ne osvrćući se kojim putem fudbal ide u svetu; budućnost se ne čeka ni kroz isprazne tračeve sa okusom mahale, ona se stvara vizijom i mukotrpnim radom. 
Možda je ovo i trenutak za šest leta zaokružene vekovne istine Borca, koji je ostao svetionik jedne poražene civilizacije, začinjene koronavirus stradalništvom, a svi ovde pominjani dolaze kao mali, ali važan, deo svesti i savesti za njegov ulazak u novi vek. 
Fudbal je bio i ostao celi svet, i sve se, za mudre i pametne, događa u svoje vreme, tada je i svaki čovek izuzetak kao u ovoj priči Stojan Malbašić i Mladen Krstajić.

Sportski žurnal