Momčilo Krajišnik

Ko nije imao ličnu golgotu i ne zna ništa ni o sebi, ni o ljudima, zar ne Momčilo Krajišnik; svi će te pamtiti na svoj način, baš kao i ti njih. 
Moje sećanje govori da si patriotizam doživljavao kao čovekoljublje, a kao “dečak fudbala” da ništa ne sija kao Zvezda, pogotovo kada je Crvena. 
Na, danas olimpijsko, “Koševo” Momčilo je išao samo kad bi igrali “crveno-beli”, neretko putovao u Beograd na velike mečeve, od Šekularca, preko Džajića, Pižona, Stojkovića, sve do šampionske generacije koja je 1991. godine postala šampion Evrope i sveta.
Bio sam svedok kad se Krajišnik upoznao s Miljanom Miljanićem, uvek uravnotežen i uljudan, sad je bio zbunjen kao tinejdžer koji upoznaje svog idola:

-Gospodine Miljaniću, Vi ste obeležje Zvezde koja je postala više od fudbalskog kluba. Svaki njen trijumf imao je i izuzetnu snagu koliko sportskog umeća toliko i velike mudrosti. Od čoveka kao što ste Vi mnogo dobrog i neophodnog za ljudsku sreću može da se nauči…

Miljan mu je uzvratio na svoj “Miljanićevski način”:

-Malo je političara, kao vi Momčilo, koji je mudar u pravo vreme, a to je dvostruki dobitak, ili slikovitije rečeno – tri četvrtine mudrosti!

S nama u društvu bili su Branko Bulatović i Slobodan Santrač, tada selektor SR Jugoslavije, obratio se Krajišniku:
-Gledajući Vas kako, i s koliko obzira i truda, vodite sednice Skupštine Republike Srpske hiljadu puta sam poželeo da i ja posedujem takve osobine. Kod mene uvek “gori vatra”!

-Zbog toga i pobeđuješ! - nasmejao se Krajišnik.

Onda se rasplela priča o fudbalu i njegovoj čudesnoj čaroliji: od Rajka Mitića, zbog kojeg su mnogi postali navijači Zvezde i od tada počinje “zvezdomanija”, pa majstora poput Stjepana Bobeka, Miloša Milutinovića, Bernarda Vukasa, Vladimira Beare, Milutina Šoškića, sve do Dragana Džajića, Josipa Katalinskog, Envera Marića, Momčila Vukotića, Ilije Pantelića, Ilije Petkovića, Svetozara Vujovića, Dušana Bajevića, Safeta Sušića, Blaža Sliškovića… 

Na rastanku Krajišnik kaže Miljaniću:

-Mi “Zvezdaši” ne možemo uvek imati velemajstora kao što je bio Dragan Džajić, ali uvek moramo biti svesni da je Zvezda svetlost, a svetlost simbol istine, i nacionalne i svake druge, zbog toga se za Zvezdu, bar ja tako činim, navija i srcem i dušom. Ona treba da bude vodilja i pobednik, i kad igra nerešeno ili kada primi gol više!

Zato, valjda, i jeste Crvena zvezda.

Momčilo Krajišnik preminuo je u 76. godini od posledica koronavirusa, izranjavan i izmučen i od života, kroz koji nije trčao, a raširenih ruku svakog je prihvatao. Na komemoraciji u Banjaluci, politički lider Srba u BiH Milorad Dodik govoreći o ispunjenom životu i istovremeno haškom stradalništvu prvog predsednika Skupštine Republike Srpske i prvom srpskom članu u Predsedništvu BiH, rekao je:

-Kad bi se odrekli Momčila Krajišnika mi bi smo se odrekli Republike Srpske i sami sebe, zato ćemo ga večno pamtiti.
Eh!Kad bi ovaj svet bio, a trebalo bi, kud i kamo bolji i pošteniji, ali nije!
Otu

da, a zna se i otkuda, naličje svake zluradosti zove se pakost i zloba, a Momčilo Krajišnik ostaje uspravan kao bronzani Petar Kočić u gradskom parku u Banjaluci, proganjan, osuđivan i tamničen, s besmrtnom porukom: “Ko iskreno i strasno ljubi i voli istinu, slobodu i otadžbinu slobodan je i neustrašiv kao Bog, a prezren i gladan kao pas”.

Bez obzira što se ne rimuje, ima tu mesta i za CRVENU ZVEZDU.

Sportski žurnal