Fudbalski klub Borac, Banjaluka, Jugoslavija, kao Kraljevina i Republika, Republika Srpska i dobri ljudi – ljudi umiru, države nestaju, gradovi ostaju, pogotovo ostaju časna dela, a s njima, u sećanjima, i oni koji su bili njihovi akteri kao Đorđevići, Veljko i Sveto.
Posredno i neposredno ispisali su veliku istoriju Borca.
Godine 1934, uoči berlinske Olimpijade, kada je nacizam zlokobno zakucao na vrata ove planete, grupa mladih intelektualaca: doktor Branko Čubrilović, doktor Jakob Levi, Mladen Dimitrijević i mlađani Veljko Đorđević napisali su “tekst bojkota” Olimpijskih igara u Berlinu koju su Adolf Hitler i njegovi istomišljenici pompezno najavljivali, između ostalog napisali su i ovo:
“Na osnovu slobodarskih i demokratskih tradicija Krajine i našeg sporta, protestujemo protiv učešća naših sportista na ovogodišnjoj Olimpijadi u Nemačkoj i tražimo da rukovodeći sportski forumi bezuslovno otkažu učestvovanje na berlinskoj Olimpijadi.”
Veljko Đorđević već je bio uveliko član Fudbalskog kluba Borac zajedno sa Duškom Markovićem, Mustafom Softićem, Božom Nikolićem, Jakovom Katićem, Bracom Ilićem… 
Pomenutim proglasom, zbog kojeg je “ključala” Banjaluka, i mnogo čega drugog u prevečerje Drugog svetskog rata, Borac je bio jedan od najomiljenijih, ne samo sportskih, već uopšte društava svakojake vrste u gradu na prelepom Vrbasu.
Kasnije će život pričati svoje priče tako da će i Veljko Đorđević, diplomirani pravnik, predratni član SKOJ-a i KPJ, učesnik NOR-a, biti osuđen na kaznu zatvora u infombirovskim procesima 1949. godine… Međutim, u Banjaluci je uvek bio, kod običnog sveta, uvažavan i poštovan jer je u teškim vremenima časno i pošteno obavljao funkcije okružnog tužioca, pomoćnika ministra pravosuđa NR BiH, generalnog sekretara Predsedništva Vlade NR BiH; glave su mu došla ogovaranja i podmetanja, izmešljene optužbe, koje su bile dominantne u infombirovskim procesima. Borcu je ostao veran i u svojim stradalničkim vremenima.

Tamo šezdesetih godina minulog veka, kada je Borac stasavao u ozbiljan sportski kolektiv njegov brat Sveto izrastao je u fudbalskog radnika prve kategorije i od Borca stvarao vodeći i najozbiljniji sportski kolektiv u celoj Krajini. Pod njegovim vođstvom stari, već oronuli, nekadašnji stadion “Bana Bogoljuba Kujundžića”, kojeg su nove vlasti prekrstile u “Gradski stadion”, pretvorio je uistinu u Gradski stadion. Izgrađene su moderne tribine tog doba za sedenje, te betonske tribine za stajanje oko celog stadiona, sa opremljenim svlačionicama, šljakasti teren zamenila je travnata ploha koju su, po sećanju starijih Banjalučana, postavili stručnjaci, stigli iz Mađarske, teren je ličio na tepih. Pod njegovim rukovodstvom Borac je 1961. godine prvi put u svojoj istoriji postao član Prve lige Jugoslavije. U tom vremenu u velikog igrača i reprezentativca Jugoslavije stasao je i njegov ljubimac Tomo Knez, jedini, u istoriji jugo-fudbala drugoligaški igrač koji je izrastao u reprezentativca. Knez će osvojiti olimpijsko zlato i biti viceprvak Evrope sa plavima.
Život će kasnije složiti, samo sebi, znanu priču. U novom stasavanju Borca posle svih tragičnih događaja u Jugoslaviji i BiH s kraja 20. veka, na početku novog milenijuma klub čija je oduvek boja bila crvena izrastao je u najbolji sportski kolektiv ovog dela Balkana. Na njegovom čelu nalazio se ugledni bankar Srđan Šuput, unuk Svete Đorđevića. S tim se ponosio, iako je uvek skromno govorio o svom radu u Borcu, s ponosom se osvrćući na velika dela svog dede Svete Đorđevića.
Eto zbog čega je velika istorija banjalučkog Borca, jer uvek je sve do ljudi, a živeti i raditi valja samo onako kako bi mogao poštovati i samog sebe, baš kao što je bio slijed ove male-velike priče o ovdašnjem sportskom mezimčetu: Veljko Đorđević, Sveto Đorđević i Srđan Šuput, upravo za ponos i diku.

Sportski Žurnal