Vlado Kotur

KOZARSKA DUBICA – Vlado Kotur je ostvario lepu fudbalsku karijeru, mada nije imao zadatak da rešeta protivničke mreže. Ipak, slovio je za fudbalera koji je u dresu Borca Banja Luka i Rijeke najbolje partije pružao protiv timova iz „velike četvorke“. Bio je blizu da pređe u Partizan, ali do tog angažmana nikada nije došlo.

Pod Kozarom je oduvek bilo dobrih heroja i igrača, jer to Kozaračko kolo namenjeno je onima koji umeju. Vlado Kotur bio je „heroj“ fudbalske igre, igrač zavidne klase, pa se hrabro hvatao u koštac sa svakim izazovom i, sa ove vremenske distance gledano, uspeo u potpunosti.

Danas živi u Kozarskoj Dubici, gradu rođenja. On je 28.novembra navršio 62.godine. Tu je i započeo klarijeru, u Borcu, pa je nastavio u imenjaku iz Banja Luke 1977.godine, gde je proveo lepih 6 godina. Banja Luka je bila njegov prozor u svet. Borac je bio njegova odskočna daska ka uspehu.

„Otišao sam u Banja Luku da pohađam srednju hemijsku školu. Prijavio sam se u Borac Banja Luka da treniram. Treneri su mi bili Smajo Alagić, Osman Spaho i Ilija Miljuš. Ovom poslednjem dugujem najviše zahvalnosti za sve što sam ostvario u fudbalskom sportu. Bilo je to davno. Bilo je to 1973.godine, ali se pamti“, započeo je svoje kazivanje Vlado Kotur.

Nakon 119 zvaničnih nastupa za Borac prešao je u Rijeku da odigra takođe 119 zvaničnih utakmica. Na „Kantridi“ se igrao prelep fudbal, a Rijeka bila u vrhu najpopularnijeg sporta „Juge“, evropske fudbalske lepotice.

„Tako je bilo. Imao sam sreću da je tadašnji trener bio Joško Skoblar. On je igrao i za Marsej, a bio je zlatna kopačka Evrope. On je te godine došao u Rijeku, a i ja sam došao u taj klub. Rijeka se tada jedva spasila od ispadanja iz Prve lige Jugoslavije, iako je igrala lep i kvalitetan fudbal. Naredne sezone bili smo u Kupu UEF-a. To govori kako se nekada igrao dobar fudbal“, naglašava Kotur.

„Zakliktali jadranski galebovi, zanemeli beogradska sokolovi. Još uvek mu je srce mlado, gol postiže Kotur Vlado: Rijeka – Crvena zvezda 1:0!“ Jednom prilikom je legendarni reporter rekao i sledeće:“Crno – beli motor polomio rotor. Rijeka je pobedila ekipu Partizana, a Vlado Kotur dobar da bolji biti ne može!“. Kako lepa vremena, ko da ih zaboravi?

„To se ne može zaboraviti. Rijeka je bila prihvatljiva sredina. Prelepi lučki grad u kojem sam doživeo predivne fudbalske trenutke. Zahvaljujući Josipu Skoblaru, bio je izvanredan igrač i trener, pružali smo super dobre partije. Ja sam postigao gol sedmice protiv Crvene zvezde, izborili smo plasman u Kup UEF-a i to su zlatna vremena riječkog fudbala. Nisam mnogo golova postigao, igrao sam na poziciji zadnjeg veznog. Međutim, iz drugog plana sam Zvezdi često znao dati gol, kao i Dinamu. Nemam kome dati gol, odlučim se da šutiram i postignem efektne pogotke“, priseća se Vlado Kotur.

Bio je fudbaler sredine terena i svojim partijama u Rijeci, zajedno sa sigračima, zaslužili da izbace iz Evrope te sezone veliki, moćni, prebogati, silni Real. Dobili su ga na Kantridi sa 3:1, ali u revanšu je arbitar iz Belgije pri rezultatu 0:0 svega 23 minuta pre kraja isključio Borisa Tičića, Nikicu Milenkovića i Damira Desnicu. Govorilo se da je trener Skoblar pitao delioca pravde zašto baš Desnicu, on mu je odgovorio da je taj igrač mnogo prgav, da su u pitanju bile psovke, ali Damir Desnica je bio gluvonemi sportista. Narodski rečeno: Real je u porodici privilegovanih, mada Rijeka je trebala otići dalje. Vlado Kotur i danas razmišlja o okotobru 84-e i velikoj fudbalskoj nepravdi.

„Imao sam nesreću da sam na treningu u jednom duelu sa Milenkovićem polomio nogu. Protiv Reala na Kantridi nisam igrao. Igrali smo odlično, dobili smo ih sa 3:1. U Madridu je bilo svega i svačega. Oporavio sam se za revanš, ali teren je bio izuzetno težak, a trener Skoblar nije mi dao da igram kako ne bih obnovio povredu. Kao da mi je hteo reći da moramo izgubiti, da je Belgijanac utakmicu uzeo u svoje ruke, da će nas unakaziti i sve je tako bilo. Sa tri igrača manje na terenu nismo izdržali“, boli nepravda i danas.

Vlado Kotur ima i jedno finale Kupa Jugoslavije. Igrali su 9,maja 1987.godine protiv Hajduka. Penali su pehar poslali u Split. Golman Zoran Varvodić je blistao, mada je i Zoran Petrović , tada najbolja pištaljka te zemlje, utisak je, mogao biti sjajniji.

„Imali smo dobar tim. Na stadionu JNA imali smo to finale. Mi dobri, dobar Hajduk. Odlučivali su penali. Ne sećam se detalja, ali mislim da naš golman Mauro Ravnić nije iskoristio penal. Znam da smo u Rijeci imali veličanstven doček, iako nismo osvojili trofej. Znam da je jedan jedanaesterac ponovljen, pa je Varvodić odbranio iz drugog pokušaja. Sve je bilo veličanstveno, da se ne zaboravi“, govori Kotur.

Bio je kapiten  Olimpijske reprezentacije Jugoslavije, a nikad član seniorskog tima. Kako to objasniti?

„U moje vreme na mojoj poziciji bilo je jako mnogo igrača. Tada je ’velika četvorka’ imala privilegiju da igrači iz tih klubova budu pozivani pre nas. Igrao sam za mladu reprezentaciju, bio sam kapiten Olimpijske selekcije. Bio sam i star, godine su pristizale. Malo je igrača iz drugih klubova da su ostvarili cilj te vrste, a nismo svi mogli igrati za Zvezdu, Partizan, Hajduk ili Dinamo. Takva vremena bila“, pojašnjava Kotur.

Karijeru je okončao u Borcu iz Kozarske Dubice. Ko da poveruje da nije igrao za jedan od klubova te „velike četvorke“.

„Bilo je priča i razgovora oko Partizana i mog prelaska u Beograd. Rekoh, nakupio sam lepe godine i sve je propalo. Vratio sam se u Kozarsku Dubicu. Tu imam kuću, stan, lokal. To mi je rodna gruda i vratio sam se njoj“, nastavlja Kotur.

Zaplovio je trenerskim vodama. Iako je u Kozarsku Dubicu doveo prvoligaški fudbal, nije tada ni slutio da te trenerske vode znaju biti hladnije i hirovitije od igračkih.

„Ma, da. To je kod nas normalno. Radio sam i u Rudaru iz Prijedora, ali nisam tako snalažljiv da se u takvim vodama snađem. Mislio sam da je trenerski poziv nešto drugo, a on je nabujali planinski potok koji je odneo sve moje nade, ideje, viziju, ali i iluzije“, dodaje bivši igrač Rijeke.

Kotur, Sredojević, Dragutinović, Desnica, Hrstić, Šumberac, Gračan, Matrljan, Janković, Rupčić, Paliska, Ravnić, Florijančić, Mladenović,Malbaša, Fegić... sve su to asovi koji se pamte. Međutim, malo je kontakata, svako je otišao na svoju stranu.

„Retko se čujem sa tim ljudima. Doduše, imam redovne kontakte sa Borčetom Sredojevićem. On je u Gradišci, a to je tridesetak kilometara od moje Kozarske Dubice. Pre godinu dana čuo sam se sa Malbašom. Svako ima svoje brige. Zahladneli su ti odnosi, ali trebali bi da se čujemo i vidimo s vremena na vreme. Međutim, vi ste se setili mene i hvala vam na tome. Želim da pozdravim sve čitaoce i da zaželim dosta zdravlja, uspeha i sreće u vremenima koja dolaze“, zaključio je on.

Vlado Kotur nije igrao u Crvenoj zvezdi, Hajduku, Partizanu Dinamu. Igrao je u Rijeci onda kada je taj klub nešto značio za fudbal jugoslovenske sportske zbilje. Ponekad se ovaj Dubičanin hvatao i u Kozaračko kolo, a tamo se našao samo onaj ko je imao ritam, umeće, znanje i volju.

Blago onom ko svojim delima naseli se u pamćenje mnogih.

Vlade Kotura se pristalice „Armade“ u Rijeci i poklonici fudbala eks -  ju prostora i danas rado sećaju.