Tomo Marić

Večna će biti, dok je krajiških Srba, “Grmečka balada”, ono kad je “Đed Rade” stavio unuka u krilo, baš krajiški potom zapevao, posle prede li prede, nešto dodaje i isto toliko oduzima, pričajući kako je KK Igokea zadnja pošta Aleksandrovac, gradić Laktaši, zemlja Republika Srpska, tamo nekog dana i iste godine, “gazio košarkaškom Evropom”, ispisujući istoriju Republike Srpske, kad joj je navijše trebalo.
Pesma je da se peva, a oduvek je bilo da se priča ljudima priča, tako i Igokei i njenom trijumfalnom pohodu između juče i sutra, pogotovo što je danas srpski sportski, pa tek onda – košarkaški ponos. 

Diktiram ove reči u kompjuter, takođe časnom Grmečliji, i dan danas pišem rukom i nalivperom, ne bi li bar tako, makar u tragovima, dokučio duh slavnog Grmečlije Branka Ćopića koji je snagom i lepotom svojih reči legendom već ogrnuo i čuvenu Kozaru, samim tim i mladiće iz Potkozarja, gde je kuća “Igosa”; ni Grmeč nije preko sveta, iz Lijevče polja treba hoda za tri ispušene lule i eto te stigao si… 

Prvo, istorija da zapiše ova imena i prezimena Igokeinih junaka: idejni tvorac političar, a nekad junior, prvotimac, trener, direktor i predsednik kluba Milorad Dodik, generalni menadžer Igor Dodik, sportski direktor Vuk Radivojević, tim menadžer Siniša Kovačević, šef stručnog štaba Dragan Bajić, njegovi pomoćnici Zoran Petković, Milutin Latinčić, Marko Barać, Aleksandar Kukrić, Mladen Matijević, te košarkaši: Milan Vulić, Klemons Entoni, Edin Atić, Nikola Jovanović, Stefan Simanić, Stiven Grej, Marko Jošilo, Darko Talić, Dalibor Ilić, Stefan Pot, Valer Antabia, Džeki Karmajkl, Stefan Fundić i Kosta Kondić.

Drugo, da košarkaški svet prizna Igokei otkriće da košarka, ponekad, potkazuje život, realnost, karakter, dostojanstvo… i nas same u tom celom konglomeratu. Sport je, inače, velika iluzija, zbog toga i budi snažnu emociju koju svako doživljava i ispoljava na svoj način. Tad je i stadion, koliko i sportska dvorana, svojevrsna crkva, ne samo sportsko borilište u ovom slučaju košarkaško, a sve se to zajedno transformiše u religiju kao filozofiju pripadanja koja se za celi život ne menja. 

Sve ostalo je treće u vremenu “Igokeinih čuda”. Svako ima pravo na svoju sreću: čudima se treba vraćati, ponavljati ih i obnavljati, obogaćujući tako i sebe i košarkaški svet, u nedjelju novi izazov, u Laktaše stiže Cibona… 

Upravo na takav način brojnim velikim pobedama u ABA i FIBA Ligi šampiona, Igokea je stigla do savršenstva kruga. U tom takvom košarkaškom zanosu niko nije potencirao svoj lični doprinos, već su svi na pijadestal izdizali zajedništvo izraslo u Igokeinom bratstvu. 

U takvom ambijentu svaki pojedinac pokazuje i potvrđuje koliko čovek ostaje častan i dostojan samog sebe, svestan svog znanja i umeća. Otud više nikog i ne čude sjajne igre Igokee, pobede koje se nižu, čestitke sa svih strana, kao nastavak trijumfalnog puta između juče i sutra kluba iz Lijevče polja.
Takav trijumfalan hod biće da je nagoveštaj i velikog povratka banjalučkog Borca koji blista u Drugoj ABA ligi i sve je uspešniji u Premijer ligi BiH. Jedno dobro uvek je podsticalo drugo dobro. 

Šta sad ostaje nego da se pokloniš do parketa poda u Laktašima, može i u Aleksandrovcu i usklikneš – tamo gde su “Igosi” prestaje priča, a počinje košarkaška ljubav u hiljadu boja koju je razrogačenih očiju gledala cela košarkaška Evropa, o tome pisala i čuvena španska “Marka”. Sve to ovde se, slažući reč po reč, kaže drugačije: cepaj sa tri “e”, Igokea sa tri “a”, sve do kraja svog beskraja, bez obzira kako je pratila uspešnost i sportska sreća; zašto ne reći i susret sa – realnošću!

Pametni ljudi ne kolebaju se, ni pred prekorom, ni pred pohvalom!