Milan Jelić!

U bespućima ovog golemog sveta čije duše lutaju, reči – čovek, čestitost i časnost jedino su svetlo, čuješ li nas Milane?!

Sine, prijatelju, druže, brate, predsedniče…, dušo moja, oče moj, sine moj…zaogrnuti crnim plaštom, obavijeni golemom tugom stojimo majka Toda, supruga Milica, sin Petar, braća Slavko, Dragoljub, Kosta, Ljiljan i Marijan, sestre Branka i Anđelija, svi mi, a ima nas na hiljade i hiljade.

Što život može da složi priču; velike reči postanu beznačajne i izgube smisao, sve što čovek kaže gubi se u vetru, odlazi i nestaje, kao da nije bilo, a bilo je.

„Osećam potrebu, a to je moja i civilizacijska obaveza, da posthumno zahvalim dr Milanu Jeliću na njegovom predanom radu i uspešnom obavljanju funkcije predsednika Republike Srpske. Njegov program biće čvrsta osnova i mog programa“, istakao je Rajko Kuzmanović u svom prvom obraćanju javnosti kao naredni predsednik Republike Srpske, 28.decembra2007.godine.

 U četvrtak u Modriči, na finalu Kupa Republike Srpske, predsednik FS RS i FSBiH Vico Zeljković svoju prigodnu besedu, uz čestitku pobedniku Leotaru, završio je, uz buran aplauz prepunih tribina, rečima:

„Od naredne godine naš praznik fudbala zvaće se Kup Republike Srpske – dr Milan Jelić! Milan Jelić, predsednik Republike Srpske, rođen 26.marta1956.godine, iznenada je preminuo od srčanog udara na stadionu u Modriči koji danas nosi njegovo ime 30.septembra2007.godine. Sećam se i danas svih detalja i svojih misli tog dana: Banja Luka u šoku, vest o smrti Milana Jelića primljena je sa nevericom, kako je tek u Modriči… Spustila se crna noć, teška kao olovni svod, Srbi svode svoj tragični račun. Milan Jelić, posle kralja Petra Prvog Karađorđevića i diplomate Nikole Pašića, te vojvoda Radomira Putnika, Živojina Mišića, Stepe Stepanovića i Petra Bojovića prvi je srpski najviši političar i vojskovođa, u gotovo celom veku, koji je umro prirodnom smrću. Svi pre njega, imali su tragične i neslavne krajeve: na Aleksandra Karađorđevića izvršen je atentat u Marseju, mnogi srpski političari i vojskovođe tragično su završili u 2.svetskom ratu i posle njega – Kralj Petar Drugi Karađorđević nije mogao da se vrati u Jugoslaviju i umro je, ostavljen i napušten od svih, u 48.godini u Americi. Još ranije, zločini kuma protiv kuma, Karađorđe, Vujica i Obrenović, onda teška i tragična vremena: Slobodan Milošević umro u Hagu, Zoran Đinđić mučki ubijen u Beogradu, slično i Ivan Stambolić, Radovan Karadžić leži u po zlu čuvenom britanskom zatvoru, Biljana Plavšić je robijala u Švedskoj, tamo je bio i Momčilo Krajišnik, Ratka Mladića mrcvare i čeka konačnu presudu u Hagu, Nikola Poplašen i Mirko Šarović nasilno su smenjeni sa funkcija predsednika.

Čovek je, ipak, ono u šta najiskrenije veruje. Bez obzira da li ga život mazio ili satirao, zar ne predsedniče Milane Jeliću. Samo je jedan pravac života, od čoveka prema čoveku, sve je onda tvoje – Koprivna, Trebava, Duga njiva, Modriča, Subotica, Novi Sad, Beograd, Brisel, London, Tokio, Peking, Teheran, tvoji su Mile, Nešo, Špiro, Teša, Brane, Đoko, Svika, Sivac, tvoji su Mišel, Alfredo, Panta, Miljan, Zeka, Džaja, tvoji su Bobi, Simke, Slađo, Ćosa, Trkulja, Basaroni…

 Ko ljude ne sluša, a pogotovo ko ljude ne čuje nije ni čovek, neće ni biti ma koliko živeo.

 Džaba mu!

Onda, one mrkle noći poslednjeg septembarskog dana 2007.ispredbanjalučke crkve u Rebrovcu obustavljaju saobraćaj. Silni svet iz crkvenog dvorišta prelio se na ulicu, zakrčio je raskrsnicu, niko ne protestuje: šta više, ostavljaju se automobili i pale sveće, voštanice idu od ruke do ruke. Mnogo mladih ljudi. Svima njima predsednik Jelić bio je obrazac, gotovo mitske poruke, kako se radom i časnim životom može uspeti. Širio je optimizam, davao nadu i ulivao veru da se kroz trnje i nebo može stići do zvezda. Mlad čovek samo veruje onom ko nije izneverio; mnogi od njih su bili ili su sada korisnici stipendija iz Fonda „Dr Milan Jelić“.

Hiljade i hiljade sveća Banjalučani su zapalili za pokoj duše svog predsednika Milana Jelića, a na ispraćaju, kad je iz Banskog dvora krenuo na svoje poslednje putovanje put Modriče, poručili su - naše nebo počinje ovde!

Minulo je 14 leta. Kažu da se ljudi poštuju rečima, a vole ćutanjem, uverio sam se u to u četvrtak na groblju u Modriči dok su i znani i neznani bez reči polagali cveće na grob Milana Jelića.

Bio sam sam sa sobom i ćutao!